Ja sam Pariz. Ja sam čovek.

Napunio sam 11 godina tokom akcije „Joint Guardian“ ili „NATO agresije“ 1999. godine. Sećam se zvuka sirena i bombi koje su padale svega nekolicinu ulica od moje kuće. Sećam se straha dok sam grabio svoje naočare i plišanog medu i bežao u podrum (iako mi nije bilo jasno šta ćemo ako se kuća uruši i zatrpa izlaz iz podruma). Sećam se da sam naučio da vozim bicikl tokom stanja opasnosti. Sećam se da su mi oca mobilisali. Sećam se da mi se deka razboleo od brige, jer je znao da smo bili tako blizu mesta gde su sejali kasetne bombe, daleko od bilo kog strateškog, vojnog cilja. Da sam bio još malo stariji, verovatno bih se sećao i mnogo intenzivnije. Ali nisam siguran da bi to promenilo ono što osećam kada čujem da je neko uzeo pušku i oduzeo život gomili nedužnih ljudi.

Da budem iskren, politika me nikada nije previše zanimala. Ono što se dešavalo na ovim prostorima devedesetih godina meni nikada neće biti potpuno jasno. Možda i nisam u stanju da to ikada razumem. Sve i da jesam, ne verujem da će iko moći da mi objasni. Čitati o tome je, donekle, suludo, jer će ono što je napisano u mnogome zavisiti od toga odakle potiče autor teksta. Kao što to obično biva, istina se krivi i igra se sa njom, baš kao što se igra i sa nama. „Zajednički zaštitnik“ i „NATO agresija“.

Da li smatram da politika zemalja kao što su SAD dovode do onoga što se desilo u Parizu? Apsolutno da. Ono što oni čine svakodnevno na bliskom ili dalekom istoku uporno izaziva i raspiruje mržnju. I sami ste toga svesni dok čitate komentare tipa „ako im je, bombardovali su nas“. Ubijanje pod maskom mirotvoraca je nešto što im je specijalnost, izgleda. A i vojna industrija mora od nečega da živi. Ali pre nego što sledeći put prokomentarišete kako vas baš briga što je ubijen neko ko je krenuo na rok koncert, zapitajte se prema kome ste usmerili tu apatiju, ili, možda, mržnju.

Kao što ja ne mogu da razumem šta se dešavalo ovde, u mom „dvorištu“, možda i ti ljudi tamo negde ne razumeju najjasnije šta se dogđa ovde, u ovoj Srbiji ili Siriji ili Rusiji. Nažalost, nemaju svi želju, vreme niti potrebu da ignorišu ono što im se sa svih strana govori i pokušaju da sami proniknu u suštinu. Kada svaki dan slušate da je neki tamo narod protiv demokratije, ili protiv ovog ili onog koncepta jednog modernog društva, ili je narod terorista, ili pleme divljaka i ubica, očekujte da će većina u to poverovati. A koga onda treba okriviti za to? Medije? Predsednike? Ljude? Sve zajedno?

Da bismo išta promenili, moramo prvo krenuti od sebe. Zar vam nije čudno zašto mi, kao žrtve nečega tako strašnog kao što je bombardovanje, nismo u stanju da pokažemo više saosećanja? Zar ne možete na trenutak da pomislite kako se osećao onaj koji je sedeo pored nekog koga je pronašao metak razjarene zveri? Zašto radije birate bes i želju da se nekom vrati „oko za oko“? U čemu svi mi grešimo? Kada kažem mi mislim na nas, ljude. Ne mislim na Srbe, niti Hrvate, niti Amerikance, niti Francuze, niti Ruse, niti Sirijce. Ne mislim na pravoslavce, katolike, muslimane, jevreje. Zar nismo, pre svega, ljudi?

Ne tražim ni od koga da mi odgovori na ova pitanja. Samo bih voleo da se zapitate koga mrzite i kome želite zlo. Amerikancu? Muslimanu? Posetiocu picerije? Ne. Vi mrzite ljude. Vi mrzite čoveka. Vi mrzite sebe.

Ne dozvolite da budemo pijuni u Igri Prestola. Ne dozvolite da nas neki Maloprstići i Varisi pokreću po tabli. Ne dopustite sebi da reagujete onako kako njima odgovara da reagujete. Zastanite. Razmislite. I, pre svega, osećajte.

I dalje čujete u svojoj glavi zvuk sirene? Dobro je. Ne zaboravite ga. Neka se oglasi svaki put kada poželite nekom zlo. I molim vas, iz dna duše. Ne dozivajte ga opet. Hajde da za promenu slušamo neke druge zvuke. 

Pričaj mi o ljubavi

Šta je ljubav? Šta znači voleti?

Kunem vam se da sam voleo u životu. Sigurno jesam. A opet ne umem da odgovorim.

Pokušavam da se setim tog osećanja i, za trenutak, čini se da ga uhvatim i osetim tu negde u stomaku. No je li to ljubav? Toliko puta je pomešana sa toliko različitih osećanja da više i ne znam gde počinje i gde se završava.

Je li to želja za nečijim društvom? Ili za nečijim poljupcima? Je li ljubav možda onaj osmeh koji zaigra kada se nekog setimo ili možda oni prokleti leptiri koji lepetaju krilima tako tupavo u nama? Je li ljubav ona bol koju osetimo kada nas neko izneveri i sve one suze koje prolijemo kada shvatimo da je neuzvraćena? Je li ljubav i ljubomora i strast i poštovanje? Jesu li ljubav pogledi, ili čežnja? Strahovi i želje? Borba nas samih sa sobom? Želja da se onom koga volimo ne desi ništa nažao? Je li sve to ljubav, ili su to pak sve neka druga osećanja? Šta je tačno ljubav?

Prepoznamo li je nakon jednog sata, dana, nedelje, par meseci ili je potreban čitav život da shvatimo koga smo i koliko voleli? Da li se ona rađa, sama, ni iz čega, ili je mi sami stvaramo?

Voleo sam više puta. Sigurno jesam. A nijednom ljubav nije bila ono što sam očekivao da će biti... Zato se i pitam. Znam li ja šta je ljubav? Postoji li ona uopšte? Osećamo li je prirodno ili je kreiramo na osnovu onoga što smo o njoj naučili?

„C’est difficile à dire“ reči na papiru pored mene mi odgovoriše. Teško je reći.

Ostanimo onda na tome. O ljubavi nikada nije ni bilo zahvalno pričati.

Filozofski nastrojen,
Nahlim Davis McBeal

Ljubav je nigde

Sve više počinjem da mislim da živimo u svetu gde je ljubav izašla iz mode.

Verovatno se sad Ruška Jakić prevrće u svom krevetu što ja ovo pišem, ali zaista mislim da je tako.

Voleti nekog ili voleti nešto više uopšte nije na ceni. Mnogo je interesantnije i više kul mrzeti sve i svašta, kritikovati, pljuvati, osuđivati i raditi sve drugo osim voleti.

Ljubav se vrlo često bez premišljanja izjednačava sa patetikom, a oni koji je potenciraju patetišu i smaraju. Ne znam, da danas se pojavi Petrarka i napiše Sonet nekoj Lauri ja mislim da bi ga ljudi popljuvali kao da je Stanija pisala knjigu.

Šta ima tu 50 hiljada pesama da posvećuje nekoj tamo Lauri koja ga ne ferma ni dva posto! Molim vas! Toliko je riba u moru, a on će sad tu da gubi vreme.

A vremena za ljubav nema! Treba zaraditi za život, treba se provoditi, treba udovoljiti sebi u svemu jer YOLO. Ko još može sad tu da se mlati sa nekim ko će da mu oduzima vremena i zahtevati od njega da mu se posveti ili da ga, ne dali bogovi, stavi ispred sebe! "I love you Richard, but I love me more".

I sad ćete vi da kažete "evo uzimaju se ljudi, rađaju decu" i dobro jeste tako, ali najčešće se ti ljudi uzimaju JER rađaju decu.

Ako ne zbog dece, onda se uzimaju jer im je "došlo vreme".

Gle! Imam 30 godina uzbuna čuju se sirene nemam vremena za udvaranje, zaljubljivanje i sl dajte nekog da se ženim/udajem! I onda 5 godina kasnije razvod.

Da se ne lažemo, ni sebe ne oslobađam krivice po ovoj stavci. I sam imam momente potpadanja pod uticaj ekstremnijeg egocentrizma, pa zaboravim da je to pogrešno. Ne želim da zvučim isprazno i da "držim predavanja" samo evo čekam 2:00h da popijem lek, pa mi je došlo da otkucam par redova.

Poenta je da se ljubav ne potencira dovoljno. Ne na pravi način. I sve se manje potencira, osim u obliku ljubavi prema sebi (ili eventualno životinjama, jer je to nešto sad baš zaživelo). Meni se to ne dopada i mislim da je to jedan od problema savremenog društva.

Možda našoj planeti preti globalno zagrevanje, ali bogme, čini mi se da ne treba zanemariti ni ovo globalno zahlađivanje.

And suddenly, I felt nothing.

Nahlim Davis McBeal

Posebnost ili mit o istoj

Teško je biti jedinstven kad shvatiš da se sve ono što ti se dešava nekome već desilo.

Gotovo za svako osećanje mogu da nađem reči koje je neko drugi rekao, a koje zvuče kao da "savršeno opisuju ono kroz šta prolazim."
Prolazimo li svi kroz iste stvari? Koliko je, zapravo, svako od nas poseban?

Ja sam oduvek voleo da mislim da sam baš ja drugačiji, da će se baš meni desiti nešto što se drugima ne dešava, da ću baš ja uspeti da uradim nešto što drugi nisu umeli.

"I have never been nothing. I am the Blood of the Dragon", više u šali govorim sebi kako bih uspeo da se ubedim u tu svoju posebnost. Ali zar ne razmišljamo baš svi tako?

Šta nas to čini posebnim? Ne govorim o odeći, muzici, ekscentričnosti ili tim stvarima po kojima odskačemo od drugih, već o onome što naš životni put čini posebnim. Postoji li, uopšte, poseban životni put? Da li se baš svi stopimo u kolektivno postojanje života i budemo ti mali zupčanici u mašini koju bi, da ne pokrećemo mi, pokretao neko drugi?

Ja i dalje čekam na ono "nešto" da se desi i da smisao svemu. Ono "nešto" što će odrediti ko i šta sam ja i koja je moja uloga u čitavoj ovoj priči. Čekam li Godoa? Treba li jednostavno prihvatiti stvari takve kakve jesu i shvatiti da je ova svakodnevnica život?

"Should I choose the smoothest course, steady as the beating drums... Or do you still wait for me, dream giver, just around the river bend?"

Možda sam još mlad i naivan, ali mi izgleda kao da ću ja to "nešto" uvek čekati i tražiti. Ko zna? Možda ga baš zato i nađem. Možda uspem da od nečega drugog stvorim to "nešto". Mislim da ću biti srećan ako i makar u tome uspem.

Moguće i ne tako poseban,
Nahlim Davis McBeal

Tako drugačiji

Biti drugačiji. Ultimativni cilj mladih ljudi današnjice. Biti atipičan, razlikovati se po nečemu. Bilo da je to stil odevanja, muzika koju slušamo, pokreti koje podržavamo, jedino važno je ne biti isti kao svi ostali.

"Isti kao i svi ostali" je jedna skupina reči koja sama po sebi nema nimalo smisla, ako ze zamislimo malo. Ja ne verujem da na ovoj planeti postoje dve osobe koje imaju identične misli, reakcije ili poglede na stvari. Tačno je da se često utopimo u okolinu i usvojimo reakcije pojedinih subkultura, političkih ili nepolitičkih organizacija, većine ili manjine, ali sam i dalje ubeđen da ne postoje dve iste osobe. Čemu onda težnja za razlikovanjem od različitih?

Uvek je bilo i uvek će biti čudaka, ekscentričnih ljudi koji će istupiti iz prosečnosti i sami po sebi biti drugačiji. Kladim se da niko od njih u to ne ulaže nimalo truda, što se ne može ređi za današnje kvazi čudake i ekscentrike. Tako sam čuo za postojanje "metalaca" koji zapravo ne slušaju metal , "emosa" koji jednostavno samo vole tako da se oblače, ljudi koji su biseksualni zato što je to tako kul.

Kapiram ja da su to uglavnom tinejdžeri, ali nekako nisam baš najoptimističniji kada je njihov dalji psihološki razvoj u pitanju. Prodor američke kulture i sistema vrednosti koji ona sa sobom nosi, očigledno, doneo je mnogo toga lošeg sa sobom. Pre svega mislim na gomilu depresivne dece koja poseže za lekovima ili žiletima, koji su neshvaćeni jer su DRUGAČIJI. Možda grešim, možda nije u pitanju američka kultura, ali pošto sve ovo počinje da liči na neku lošu američku tinejdžersku seriju, to je jedini zaključak koji mi se nameće.

"Probao sam biti normalan - to je bio najgori minut u mom životu" i slične idiotarije koje kruže internetom su se javile i sada su svi ludi i otkačeni i bleskasti. Evo ja se onda prvi javljam da danas budem normalan, ma koliko to bilo aut. Što se različitosti tiče, ili jesi, ili nisi. A poruka ovima što po svaku cenu pokušavaju da budu drugačiji je da su isti kao i svi drugi koji to tako uporno pokušavaju.

Uvek isti,
Nahlim Davis McBeal

Ponos

Nije teško biti ponosan. Osećamo se tako gotovo svakog dana kada uspemo u nečemu, ili učinimo dobro delo ili dobijemo kakav kompliment. Onaj osećaj samozadovoljstva koji nas u tim trenucima obuzme može značiti puno. On povećava samopouzdanje. Hrani ego.

Na neki način nas danas uče da budemo ponosni. Kažu nam da moramo da odišemo samopouzdanjem. Da budemo ubedljivi. Da pokažemo koliko vredimo. Ali koje je to merilo vrednosti koje nam svima tako olako preporučuju? Zbog čega to treba da verujemo u sebe? Zbog toga što smo obrazovani ili inteligentni ili uspešni? To su uglavnom današnji razlozi za ponos, ali da li te stvari zaista predstavljaju ono na šta treba biti ponosan? Svakako su za pohvalu, ali vrlo često i lako postaju osnova za rađanje gordosti. I vrlo često ljudi upadaju u tu zamku. Nesupešni ljudi u očima gordih su lenji i glupi. Stvari se mešaju. Skromnost postaje mana. Mutav si i tunjav ako svoje mišljenje želiš da zadržiš za sebe ili ako ne želiš da pričaš o temama koje te ne interesuju. Idiot si ako te ne zanima šta se dešava u zemlji u kojoj nikog ne zanima šta se tebi dešava. Svoju "vrednost" počinjemo da posmatramo u odnosu na druge, a ne u odnosu na sebe same. I više nije važno biti dobar, već bolji od drugih. I gde je tu razlog za ponos?

A opet, često se divimo ponosnim ljudima. Mislimo da je nečiji ponos za poštovanje, jer je ta osoba samosvesna i neće da odstupi od svojih "kriterijuma" jer zna koliko vredi i zna koliko drugi vrede. Divimo se onima koji postaju "sudije" i misle da znaju šta je vredno, a šta ne.

Ponosni ljudi ne priznaju svoje greške (iako se na njima uči). I ponose se time! "Ja sam uvek u pravu" postaje jedno geslo svima simpatično i duhovito, iako je pogubno po karakter osobe koja ga se drži. Pretvorili smo ponos u nešto što je samo po sebi dobro i poželjno. Ljude bez ponosa smatramo beskičmenjacima.

Ne kažem da je samouverenost loša i ne kažem da i sam nisam često ponosan, ali smatram da mora postojati granica. Ako si obrazovan i inteligentan, onda moraš biti jači od tog primalnog osećaja i pokazati razumevanje za one koje nisu. Na kraju krajeva, svi smo ljudi i svako od nas ima svoje vrline i mane. Ako si zaista superioran, onda to nećeš stalno isticati i pokazaćeš to na drugačiji način. Ako si pogrešio, priznaj grešku. Ne dozvoli da tvoj ponos nekoga povređuje. I nauči da, pre svega, budeš ponosan na druge. Tek tada ćeš zaista imati razlog da budeš ponosan na sebe.

Slovo ljubve

I živeli su srećno do kraja života.

Ta slika o životu u ljubavi i blagostanju dok nas bude postala je zvezda vodilja mnogih romantičnih duša, stvorila toliko ideala, slomila toliko srca. Tražimo tu srodnu dušu koja će nas razumeti, voleti, prihvatiti i ubeđeni smo da je tamo negde u ovom svetu i čeka samo na nas. Siguran sam da čak i najveći skeptici tako razimišljaju negde u skrivenim predelima srca.

A onda naiđemo na osobu koja nije ni približna tom idealu i predamo joj se u potpunosti. Neki iz ljubavi, neki iz straha od samoće, neki zato što im je "vreme". Da, da. "Vreme" za ljubav. Nekako su se pravila i tu uvukla.

Oh, svi bi tu srodnu dušu da nađu, a niko nije dovoljno hrabar da je traži. Hvatamo prvi voz koji naiđe kad se uplašimo da ćemo ostati sami pored šina dok se drugi uredno smeštaju u svoje kupee. A srodna duša? Ma hajde ne budimo detinjasti, to su bajke! Srećno do kraja života? Ne, to mogu još jedino prinčevi i princeze iz dalekih kraljevstava, tamo negde preko sedam brda i sedam gora. Okrećemo se i zabijamo nož u leđa snovima i željama, a onda se nađemo u čudu kada se ne ostvare.
Srca su nam otvorena i slobodna jedino još dok smo mladi i dok se usuđujemo da sanjamo.

Bojim se godina koje dolaze. Bojim se usvajanja onog što je praktično. Zamene snova planovima. Bojim se okretanja leđa ljubavi. Bojim se beznađa. Bojim se hvatanja za slamke.

Jesmo li sami kreirali svet u kome se moramo odreći onoga što zaista želimo da bismo živeli? Ima li uopšte ko snage da se protiv toga bori? Ima li ko želje?

Može li "srećno do kraja života" biti ishod života po pravilima? Ili je možda život po pravilima dovoljan za "srećno makar u jednom delu života"? Vredi li žrtvovati jedno zarad drugog?

Javite mi ako saznate.
Nahlim Davis McBeal