"We are masters of the unsaid words, but slaves of those we let slip out."
- Winston Churchill
Da li ste ikada razmišljali o moći koje reči imaju? "Reči su vetar.", kaže Džordž R.R. Martin tako često u Pesmi Leda i Vatre, ali se ja ne bih složio sa njim. Vrlo često čujemo kako su reči prazne, ako nisu podržane delima. Ja kažem da prazne reči ne postoje (ako izuzmemo prazna obećanja koja bi bila banalan primer). Razmislite samo o tome! Reči su jedno od najmoćnijih oružja koja nam stoje na raspolaganju.
Vrlo često nas ljudi upoznaju isključivo kroz ono što vide i ono što čuju. Osim onih zaista željnih da prodru u suštinu neke osobe, mnogi će se zadovoljiti time. Kako se očima ne može videti ono što je neko iznutra, ostaje nam ono što čujemo.
Onoga trenutka kada nam neko ko nas ne poznaje dobro kaže "Reci mi nešto o sebi", mi dobijamo moć - moć da kreiramo sebe u očima te osobe. Ako je istina stvar percepcije (a vrlo često može da bude), onda će ta slika koju drugi steknu o nama postati univerzalna istina i to ćemo biti mi u očima drugih. Neka nas stotina ljudi vidi na jedan način i to ćemo biti mi. Sada vi kažete nešto u stilu "Da, ali ja znam ko sam ja" ili "Briga me šta drugi misle", ali to onda nije poenta onoga što pokušavam da kažem, a to je da, bez obzira na to ko smo i šta smo, naše reči nam daju moć da budemo neko sasvim drugi, ako ih upotrebimo na pravi način. Dodajte po neki osmeh ili suze, kad zatreba, i postaćete veoma moćna sila.
Reči mogu biti i štit. Mogu nam pomoći da se ogradimo. Koliko ste samo ljudi upoznali koji svoje prave emocije kriju iza grubih, hladnih izjava? Čak i ako znate da su to samo reči, koliko često ćete prići toj osobi i sa toplinom (koju će oni svakako odbiti) upitati da li je dobro ili da li prolazi kroz neki težak period? Isključujem ovde osobe koje su vam baš bliske i sa kojima već znate kako. One druge će vas odbiti rečima. Staviti vam do znanja da nema mesta vašim pitanjima. Naterati vas da se osetite glupo zbog toga što ste uopšte i pomislili da išta pitate.
Da ne pričam o tome kako par reči može zauvek da promeni naš život. Razmislite samo o situacijama u kojima bi samo dve ili tri reči mogle da utiču na čitav tok vašeg života na dalje i videćete da ih ima i previše. Priznavanje "neprikladnih" osećanja, na primer. "Da" ili "Ne" koje će te izgovoriti na venčanju. Prihvatanje ili odbijanje neke druge ponude. Na njih se nadovezuje i moć koje imaju reči koje nikada nismo imali hrabrosti da izgovorimo.
I laži su samo reči. Plod naše mašte. Ulepšavanje istine, takođe. Izvrtanje činjenica. Tu su i tajne koje su prećutane reči. Toliko je samo primera...
Zbog svega ovoga, meni se čini da je jedan od najvažnijih "talenata" koje možemo posedovati umeće sa rečima, ali i dobra procena toga šta i kada "smemo" izgovoriti. Zapitajte se onda koliko prazne reči mogu da budu. I pre nego što previše ili premalo kažete, uzmite u obzir da je vrlo lako moguće da će ono što budete izgovorili oblikovati ono što ćete postati ili ono što će vam se desiti.
Do sledećeg puta, pazite šta govorite!
Nahlim Davis McBeal
Saturday, January 28, 2012
Sunday, January 22, 2012
Beleška o autoru
Nisam tip osobe koji se ugleda na svoje roditelje. Volim ja njih, naravno, ali ne bih voleo da budem kao oni. Nisam osoba koja veliča kult očinske figure. Ne želim da budem kao svoj otac i nađem ženu koja će biti kao moja majka.
Isto tako nisam tip osobe kojoj je svrha života da zasnuje porodicu, skrasi se i živi za svoju decu. Svoj život ne vidim tako. Ne želim da ga vidim tako. To bi za mene bio poraz. Naći posao koji će biti dobro plaćen i dobro se udati/oženiti i ostaviti potomstvo iza sebe... Mnogi u tome vide smisao života. Svi grabe ka tome.
Ja bih samo da budem srećan. Ma šta to značilo u datim trenucima. Želim da mi život bude ispunjen trenucima koji mene ispunjavaju. Želim da upoznajem ljude, sklapam prijateljstva, putujem, vidim i saznajem stvari, izađem kada mi se izađe, pijem kada mi se pije, pevam kada mi se peva, plačem kada je za to vreme.
Ne kažem da ne volim decu i zaista smatram da roditeljstvo može da bude nešto najposebnije što jednoj osobi može da se dogodi, ali ne mislim da to treba da nam daje smisao. Možda ne budem mislio tako tamo u trideset i nekoj, ili četrdeset i nekoj, to ne isključujem. Danas, pomisao da se život svodi na ono kako živi većina ljudi me užasava.
Nisam osoba koja veruje u bajke, iako sam sanjar. Znam da život nije priča, da neće uvek sve napraviti pun krug, da ne mora uvek da dođe do katarze i zadovoljenja neke ultimativne pravde, da neće uvek biti adekvatnog epiloga.
Nisam osoba koja ne vidi koliko je svet izopačen, iskvaren i pogrešan, a nisam ni osoba koja misli (bar ne više) da će promeniti svet na bolje.
Ali zato jesam osoba koja veruje da dobro postoji, da postoje srećni krajevi koje sami krojimo.
Jesam osoba koja veruje u ljude i prijateljstvo i ne misli da treba biti dobra osoba samo zato što se dobro dobrim vraća, već zbog nas samih.
Jesam osoba koja veruje u ljubav i koja voli bezrezervno kad god joj se pruži prilika i osoba koja veruje da osmeh (nekad tuđ, a nekad i naš) može da obnovi sve što je u nama porušeno. Trudim se da vidim lepotu u svemu i da uvek vidim pozitivnu stranu.
Osoba sam koja traga i koja će uvek tragati za boljom verzijom sebe, a istovremeno je ponosna na ono što je sada.
Osoba sam koja ume da bude srećna, iako nisam uvek i možda nisam sada.
I osoba sam koja je ovo pisala (zbrzano malo, doduše) bez nekog posebnog razloga. Osetio sam da želim. Ako ništa drugo, bar ćete me bolje upoznati.
Prijatno,
Nahlim Davis McBeal
Isto tako nisam tip osobe kojoj je svrha života da zasnuje porodicu, skrasi se i živi za svoju decu. Svoj život ne vidim tako. Ne želim da ga vidim tako. To bi za mene bio poraz. Naći posao koji će biti dobro plaćen i dobro se udati/oženiti i ostaviti potomstvo iza sebe... Mnogi u tome vide smisao života. Svi grabe ka tome.
Ja bih samo da budem srećan. Ma šta to značilo u datim trenucima. Želim da mi život bude ispunjen trenucima koji mene ispunjavaju. Želim da upoznajem ljude, sklapam prijateljstva, putujem, vidim i saznajem stvari, izađem kada mi se izađe, pijem kada mi se pije, pevam kada mi se peva, plačem kada je za to vreme.
Ne kažem da ne volim decu i zaista smatram da roditeljstvo može da bude nešto najposebnije što jednoj osobi može da se dogodi, ali ne mislim da to treba da nam daje smisao. Možda ne budem mislio tako tamo u trideset i nekoj, ili četrdeset i nekoj, to ne isključujem. Danas, pomisao da se život svodi na ono kako živi većina ljudi me užasava.
Nisam osoba koja veruje u bajke, iako sam sanjar. Znam da život nije priča, da neće uvek sve napraviti pun krug, da ne mora uvek da dođe do katarze i zadovoljenja neke ultimativne pravde, da neće uvek biti adekvatnog epiloga.
Nisam osoba koja ne vidi koliko je svet izopačen, iskvaren i pogrešan, a nisam ni osoba koja misli (bar ne više) da će promeniti svet na bolje.
Ali zato jesam osoba koja veruje da dobro postoji, da postoje srećni krajevi koje sami krojimo.
Jesam osoba koja veruje u ljude i prijateljstvo i ne misli da treba biti dobra osoba samo zato što se dobro dobrim vraća, već zbog nas samih.
Jesam osoba koja veruje u ljubav i koja voli bezrezervno kad god joj se pruži prilika i osoba koja veruje da osmeh (nekad tuđ, a nekad i naš) može da obnovi sve što je u nama porušeno. Trudim se da vidim lepotu u svemu i da uvek vidim pozitivnu stranu.
Osoba sam koja traga i koja će uvek tragati za boljom verzijom sebe, a istovremeno je ponosna na ono što je sada.
Osoba sam koja ume da bude srećna, iako nisam uvek i možda nisam sada.
I osoba sam koja je ovo pisala (zbrzano malo, doduše) bez nekog posebnog razloga. Osetio sam da želim. Ako ništa drugo, bar ćete me bolje upoznati.
Prijatno,
Nahlim Davis McBeal
Sunday, January 15, 2012
Bez zamišljanja
Kao i uvek kad igram ove super kul akcione igrice, vrati mi se davnašnja dečija želja da budem neki špijun/tajni agent. Znate one misteriozne tipove koji sve znaju, a niko ne zna kako oni to sve znaju, jer jako malo govore? A pored toga što znaju stvari, vešti su i sa raznim vatrenim oružjem. Da, da. Takav bih lik voleo da budem.
Šteta samo što sam smotan, brbljiv i imam fizičku snagu pljosnatog crva. U najboljem slučaju mogao bih da budem jedan od onih geekova što sede za računarom, prate čitavu situaciju i daju instrukcije. Mada nije ni to tako loše!
Pa ipak, na osnovu mog ponašanja u poslednje vreme, najverovatnije je da ću postati jedino alkoholičar. Još ako nastavim sa JayLenom da se družim... Mada, nisam ja kriv što su naišli svi ovi praznici/rođendani! Aludiram trenutno na proslavu srpske nove godine. Pre nego što smo pošli u Irish pub, pozvao sam JayLenu i Stef da dođu do mene da se zagrejemo, i ne da smo se zagrejali... Stefana je i kasnila, pa nije stigla mnogo da popije, ali JayLena i ja smo se manje-više teturali do paba. I blamirali se na ulici. E to je nešto što mi je uvek bilo odvratno kad vidim kod ljudi, ali eto spadoh i ja na te grane. I shvatih da i nije tako odvratno. Bar ne kad nisi u ulozi posmatrača.
Što se same svirke i paba tiče, pa ovoga puta, kada je ulaz bio 500 dinara, niko nije ni pitao koliko Stefana ima godina. Svirka je, kao i uvek, bila na mestu, ali počinjem da imam averziju prema samom pabu kao mestu. Atmosfera u Salunu, pa i u Vavilonu mi je nekako bolja. Da li zbog toga što je još uvek reč o "in" mestu u gradu, ili nečega drugog, struktura klijentele mi nešto i nije najdopadljivija. Čak ni osoblje mi nije dopadljivo. O ventilaciji neću ni da pričam. Zamišljao sam ja to malo drugačije, moram priznati.
Zamišljao sam ja mnogo stvari malo drugačije. Možda bi trebalo da prestanem da zamišljam? Zar to ne bi rešilo toliko toga? Opštepoznato je da imam bujnu maštu pa dopuštam da me ponese i onda pišem bajke u glavi. Ponekad je to izuzetno zabavno, a ponekad samo dovodi do razočaranja. Kao u slučaju ovog paba gore. S tim što kada bi to ostajalo na tom banalnom nivou ne bi bilo tako važno. No, neću o tome, ne, ne. To je već moj problem i ja ću se sa tim nositi.
U ostalom, ono što je obeležilo prethodne dve nedelje nije ni loše, ni razočaravajuće, tako da nema potrebe bojiti ovaj post nekim sivim bojama. A to što je obeležilo te dve "novogodišnje" nedelje jeste sve ono vreme koje sam proveo sa Stefanom. U poslednjem periodu, zbog obaveza, nismo uspevali previše da se družimo, tako da je ovaj njen raspust bio i više nego dobrodošao za naše prijateljstvo. Blejanje u mom prizemlju (koje će me sada večno podsećati na ovaj period) u popodnevnim/noćnim časovima je nešto što ne bih menjao ni za jedan odlazak u pab! Količinu izrečenih gluposti ne bih menjao ni za jednu knjigu! Broj otpevanih (i odvrištanih) pesama ni za jedan koncert! Bilo nam je i previše zabavno (da ne kažem mega mega, kao što bi to Marina Tadić from the block) i nadam se da će se to i u budućnosti ponavljati. Samo što uopšte neću to da zamišljam, jer je tako, složili smo se, daleko bolje.
Aj pa tako,
Nahlim Davis McBeal
Šteta samo što sam smotan, brbljiv i imam fizičku snagu pljosnatog crva. U najboljem slučaju mogao bih da budem jedan od onih geekova što sede za računarom, prate čitavu situaciju i daju instrukcije. Mada nije ni to tako loše!
Pa ipak, na osnovu mog ponašanja u poslednje vreme, najverovatnije je da ću postati jedino alkoholičar. Još ako nastavim sa JayLenom da se družim... Mada, nisam ja kriv što su naišli svi ovi praznici/rođendani! Aludiram trenutno na proslavu srpske nove godine. Pre nego što smo pošli u Irish pub, pozvao sam JayLenu i Stef da dođu do mene da se zagrejemo, i ne da smo se zagrejali... Stefana je i kasnila, pa nije stigla mnogo da popije, ali JayLena i ja smo se manje-više teturali do paba. I blamirali se na ulici. E to je nešto što mi je uvek bilo odvratno kad vidim kod ljudi, ali eto spadoh i ja na te grane. I shvatih da i nije tako odvratno. Bar ne kad nisi u ulozi posmatrača.
Što se same svirke i paba tiče, pa ovoga puta, kada je ulaz bio 500 dinara, niko nije ni pitao koliko Stefana ima godina. Svirka je, kao i uvek, bila na mestu, ali počinjem da imam averziju prema samom pabu kao mestu. Atmosfera u Salunu, pa i u Vavilonu mi je nekako bolja. Da li zbog toga što je još uvek reč o "in" mestu u gradu, ili nečega drugog, struktura klijentele mi nešto i nije najdopadljivija. Čak ni osoblje mi nije dopadljivo. O ventilaciji neću ni da pričam. Zamišljao sam ja to malo drugačije, moram priznati.
Zamišljao sam ja mnogo stvari malo drugačije. Možda bi trebalo da prestanem da zamišljam? Zar to ne bi rešilo toliko toga? Opštepoznato je da imam bujnu maštu pa dopuštam da me ponese i onda pišem bajke u glavi. Ponekad je to izuzetno zabavno, a ponekad samo dovodi do razočaranja. Kao u slučaju ovog paba gore. S tim što kada bi to ostajalo na tom banalnom nivou ne bi bilo tako važno. No, neću o tome, ne, ne. To je već moj problem i ja ću se sa tim nositi.
U ostalom, ono što je obeležilo prethodne dve nedelje nije ni loše, ni razočaravajuće, tako da nema potrebe bojiti ovaj post nekim sivim bojama. A to što je obeležilo te dve "novogodišnje" nedelje jeste sve ono vreme koje sam proveo sa Stefanom. U poslednjem periodu, zbog obaveza, nismo uspevali previše da se družimo, tako da je ovaj njen raspust bio i više nego dobrodošao za naše prijateljstvo. Blejanje u mom prizemlju (koje će me sada večno podsećati na ovaj period) u popodnevnim/noćnim časovima je nešto što ne bih menjao ni za jedan odlazak u pab! Količinu izrečenih gluposti ne bih menjao ni za jednu knjigu! Broj otpevanih (i odvrištanih) pesama ni za jedan koncert! Bilo nam je i previše zabavno (da ne kažem mega mega, kao što bi to Marina Tadić from the block) i nadam se da će se to i u budućnosti ponavljati. Samo što uopšte neću to da zamišljam, jer je tako, složili smo se, daleko bolje.
Aj pa tako,
Nahlim Davis McBeal
Monday, January 9, 2012
A što pa da ne?
Ja sam vam jedna od onih osoba koje ne veruju u slučajnosti. Sve se dešava sa razlogom, kažem ja. Svaka odluka, pa makar i najnevažnija, svaki susret, svaki razgovor, svaka situacija. Sve se to događa da bismo nešto naučili, nešto shvatili, negde se usmerili. Tako verujem da i svaka osoba koju upoznamo ima ulogu koju treba da odigra u našem životu. A posebno one osobe koje su nam zanimljive iz neobjašnjihvih razloga i koje nas privuku na ovaj ili onaj način. Kao u dobro napisanoj priči gde se svaki lik koji se pojavi imati svoj udeo u radnji. To ne mora biti ključni igrač, ali može i te kako uticati na radnju ili makar ugao posmatranja onih glavnih likova. I tako povremeno motam film i razmišljam o ulogama ljudi koje poznajem, a koji su bili (ili još jesu) deo mog života i shvatim da to ima smisla. Neki su odigrali svoj deo i otišli, nestali, drugi još uvek igraju, ali svako od njih me je nečemu naučio i u nešto me pretvorio. I meni je to fascinantna pojava. Posebno kada upoznam nekog novog i zapitam se čemu će me ta osoba naučiti. Ili kada nekog znam ovlaš, a stalno srećem pa se pitam da li će se od toga stvoriti neki bliskiji odnos. Jeste da se zbunim ponekad i ne znam da li je to moguće zbližavanje u budućnosti samo moja pusta želja, ali bar imam tu (lažnu) nadu ako ništa drugo.
Inače, ove dane provodim u druženju sa Stefanom (hvala bogovima na zimskom raspustu!). Dođe tako cura kod mene, pevamo, zezamo se (što se u poslednje vreme svodi na ponavljanje istih uzrečica i pričanje o tačno određenim temama, ali a što pa da ne?), igramo Chicken Invaders 2, jedemo, pijemo (ili pije), slikamo se i šta sve ne. Pišem ja i radove za fakultet, a i od danas mi krenula predavanja, nemojte da se plašite! Jesam postao lenština, ali nije nestao baš svaki osećaj odgovornosti iz mene! I izlazim (nešto često sa Brankom, ali tako se pogodilo), ne zaboravljam ni to. Eto u subotu sam prošetao harem do Vavilona na Ligu. Stefana, Jela, Simka i Ines (pristigle iz Novog Sada), Marina i Katarina (dovukle se iz Beograda), Anja i Selena (uvezena iz Irske gde privremeno boravi) i moja malenkost smo zaposeli sto i bacili se pod uživanje. Branko i neko njegovo društvance su imali svoj sto, pa ih i ne računam za to veče. Elem, njih osam, ja jedan. Možda su zato one sredovečne žene buljile u mene sve vreme dok sam igrao (a posebno sa Katarinom). Meni ništa nije smetalo (mada nije kao da mi ikad smeta kad idem na svirku, pošto sam naučio da se u potpunosti isključim i ponašam opušteno), a ne znam i kome bi. Još sviraše i Ole Lole, koja mi je sad omiljena sa njihovog repertoara. Baš je bilo veče na mestu. A ove nedelje me čekaju neki rođendani i taj doček Pravoslavne nove godine, početak učenja i šta sve ne, tako da mi neće biti dosadno. Kao što mi neće biti dosadno ni večeras, pošto me je otac fino uposlio, pa odoh da se bacim na to i, naravno, pustim svoj anđeoski glas, jer šta je rad bez pesme?
Uz pesmu vas ostavljam,
Nahlim Davis McBeal
Inače, ove dane provodim u druženju sa Stefanom (hvala bogovima na zimskom raspustu!). Dođe tako cura kod mene, pevamo, zezamo se (što se u poslednje vreme svodi na ponavljanje istih uzrečica i pričanje o tačno određenim temama, ali a što pa da ne?), igramo Chicken Invaders 2, jedemo, pijemo (ili pije), slikamo se i šta sve ne. Pišem ja i radove za fakultet, a i od danas mi krenula predavanja, nemojte da se plašite! Jesam postao lenština, ali nije nestao baš svaki osećaj odgovornosti iz mene! I izlazim (nešto često sa Brankom, ali tako se pogodilo), ne zaboravljam ni to. Eto u subotu sam prošetao harem do Vavilona na Ligu. Stefana, Jela, Simka i Ines (pristigle iz Novog Sada), Marina i Katarina (dovukle se iz Beograda), Anja i Selena (uvezena iz Irske gde privremeno boravi) i moja malenkost smo zaposeli sto i bacili se pod uživanje. Branko i neko njegovo društvance su imali svoj sto, pa ih i ne računam za to veče. Elem, njih osam, ja jedan. Možda su zato one sredovečne žene buljile u mene sve vreme dok sam igrao (a posebno sa Katarinom). Meni ništa nije smetalo (mada nije kao da mi ikad smeta kad idem na svirku, pošto sam naučio da se u potpunosti isključim i ponašam opušteno), a ne znam i kome bi. Još sviraše i Ole Lole, koja mi je sad omiljena sa njihovog repertoara. Baš je bilo veče na mestu. A ove nedelje me čekaju neki rođendani i taj doček Pravoslavne nove godine, početak učenja i šta sve ne, tako da mi neće biti dosadno. Kao što mi neće biti dosadno ni večeras, pošto me je otac fino uposlio, pa odoh da se bacim na to i, naravno, pustim svoj anđeoski glas, jer šta je rad bez pesme?
Uz pesmu vas ostavljam,
Nahlim Davis McBeal
Thursday, January 5, 2012
Neinspirisani, ali srećni
Ah! Moj prvi post u 2012. godini!
Za početak ću svima koji ovo čitaju poželeti sve najbolje u novoj godini, kao i da se dobro provedu za sve praznike koji predstoje. Mada, što bismo provod ograničavali na praznike? Lepo se provedite u svakom trenutku ove godine. Naučite da vidite lepe stvari u svemu i radite ono što vas čini srećnima, jer to i jeste suština srećnog života. I to govorim iz iskustva.
Premotavajući 2011. godinu, shvatio sam da je to bila i više nego dobra godina za mene. Onda sam shvatio da sam to rekao i za 2010. godinu, a čini mi se i za 2009. I onda mi je sinulo! Ja sam srećan. Ha! I told you I was getting there! U nekom trenutku sam naučio da budem srećan, jer u tome je stvar. Naučiti biti srećan. Ne tražiti dlaku u jajetu. Ne očekivati da će sve biti na svom mestu u svakom trenutku. Ne tražiti od sebe da se dovedemo u "savršene" okolnosti. Samo naučiti da je sreća tu, u omiljenoj pesmi, u osmesima koje upućujemo i koje nam upućuju, u dugim šetnjama pored reke, u običnim razgovorima, u šolji dobre kafe... Nije tako teško kad jednom počneš da shvataš.
I ne govore džabe da našim životom upravljaju naše misli. Kada jednom počneš da uživaš u malim stvarima, sve i svašta ti može izmamiti osmeh na lice! Sitnica za sitnicom, i polako se gradi piramida. U svemu vidiš magiju i sve ti je interesantno. A hajde naučite to, pa da delimo tu magiju!
Znam da zvučim kao knjiga za samopomoć, ali sam počeo o ovome da pišem zbog ljudi koji mi u poslednje vreme govore da su depresivni. Ja sam bio jako depresivan i zbog toga kada sretnem nekog ko je isti takav, ja osećam potrebu da pomognem toj osobi. Osećam moralnu obavezu da prosvetlim te ljude, jer znam kroz šta prolaze... A opet, znam da je to sve individualno. Dok sam ne shvatiš, nikakvo propovedanje ti neće pomoći. But it still won't stop me! Uvek sam bio dežurni klovn.
Što se života tiče ovih dana, trudim se da što manje vremena provodim kod kuće. Nekako me zamara sedenje na istom mestu satima. Srećom, mnogo je ljudi slobodno sada za praznike, pa se često socijalizujem. Danas sam zvanično krenuo sa konkretnim radomna bilo čemu za ove moje master studije i predstoji mi period sa dosta obaveza, ali izaći ću ja na kraj sa tim.
I neće me danas reči nešto! Ovaj post je i mene samog već smorio, tako da mislim da je bolje da ga privodim kraju, a da napišem nešto ovih dana što neće biti tako radi reda. Odoh da slušam muziku.
Aj u zdravlje,
Nahlim Davis McBeal
Za početak ću svima koji ovo čitaju poželeti sve najbolje u novoj godini, kao i da se dobro provedu za sve praznike koji predstoje. Mada, što bismo provod ograničavali na praznike? Lepo se provedite u svakom trenutku ove godine. Naučite da vidite lepe stvari u svemu i radite ono što vas čini srećnima, jer to i jeste suština srećnog života. I to govorim iz iskustva.
Premotavajući 2011. godinu, shvatio sam da je to bila i više nego dobra godina za mene. Onda sam shvatio da sam to rekao i za 2010. godinu, a čini mi se i za 2009. I onda mi je sinulo! Ja sam srećan. Ha! I told you I was getting there! U nekom trenutku sam naučio da budem srećan, jer u tome je stvar. Naučiti biti srećan. Ne tražiti dlaku u jajetu. Ne očekivati da će sve biti na svom mestu u svakom trenutku. Ne tražiti od sebe da se dovedemo u "savršene" okolnosti. Samo naučiti da je sreća tu, u omiljenoj pesmi, u osmesima koje upućujemo i koje nam upućuju, u dugim šetnjama pored reke, u običnim razgovorima, u šolji dobre kafe... Nije tako teško kad jednom počneš da shvataš.
I ne govore džabe da našim životom upravljaju naše misli. Kada jednom počneš da uživaš u malim stvarima, sve i svašta ti može izmamiti osmeh na lice! Sitnica za sitnicom, i polako se gradi piramida. U svemu vidiš magiju i sve ti je interesantno. A hajde naučite to, pa da delimo tu magiju!
Znam da zvučim kao knjiga za samopomoć, ali sam počeo o ovome da pišem zbog ljudi koji mi u poslednje vreme govore da su depresivni. Ja sam bio jako depresivan i zbog toga kada sretnem nekog ko je isti takav, ja osećam potrebu da pomognem toj osobi. Osećam moralnu obavezu da prosvetlim te ljude, jer znam kroz šta prolaze... A opet, znam da je to sve individualno. Dok sam ne shvatiš, nikakvo propovedanje ti neće pomoći. But it still won't stop me! Uvek sam bio dežurni klovn.
Što se života tiče ovih dana, trudim se da što manje vremena provodim kod kuće. Nekako me zamara sedenje na istom mestu satima. Srećom, mnogo je ljudi slobodno sada za praznike, pa se često socijalizujem. Danas sam zvanično krenuo sa konkretnim radomna bilo čemu za ove moje master studije i predstoji mi period sa dosta obaveza, ali izaći ću ja na kraj sa tim.
I neće me danas reči nešto! Ovaj post je i mene samog već smorio, tako da mislim da je bolje da ga privodim kraju, a da napišem nešto ovih dana što neće biti tako radi reda. Odoh da slušam muziku.
Aj u zdravlje,
Nahlim Davis McBeal
Subscribe to:
Posts (Atom)