Nije teško biti ponosan. Osećamo se tako gotovo svakog dana kada uspemo u nečemu, ili učinimo dobro delo ili dobijemo kakav kompliment. Onaj osećaj samozadovoljstva koji nas u tim trenucima obuzme može značiti puno. On povećava samopouzdanje. Hrani ego.
Na neki način nas danas uče da budemo ponosni. Kažu nam da moramo da odišemo samopouzdanjem. Da budemo ubedljivi. Da pokažemo koliko vredimo. Ali koje je to merilo vrednosti koje nam svima tako olako preporučuju? Zbog čega to treba da verujemo u sebe? Zbog toga što smo obrazovani ili inteligentni ili uspešni? To su uglavnom današnji razlozi za ponos, ali da li te stvari zaista predstavljaju ono na šta treba biti ponosan? Svakako su za pohvalu, ali vrlo često i lako postaju osnova za rađanje gordosti. I vrlo često ljudi upadaju u tu zamku. Nesupešni ljudi u očima gordih su lenji i glupi. Stvari se mešaju. Skromnost postaje mana. Mutav si i tunjav ako svoje mišljenje želiš da zadržiš za sebe ili ako ne želiš da pričaš o temama koje te ne interesuju. Idiot si ako te ne zanima šta se dešava u zemlji u kojoj nikog ne zanima šta se tebi dešava. Svoju "vrednost" počinjemo da posmatramo u odnosu na druge, a ne u odnosu na sebe same. I više nije važno biti dobar, već bolji od drugih. I gde je tu razlog za ponos?
A opet, često se divimo ponosnim ljudima. Mislimo da je nečiji ponos za poštovanje, jer je ta osoba samosvesna i neće da odstupi od svojih "kriterijuma" jer zna koliko vredi i zna koliko drugi vrede. Divimo se onima koji postaju "sudije" i misle da znaju šta je vredno, a šta ne.
Ponosni ljudi ne priznaju svoje greške (iako se na njima uči). I ponose se time! "Ja sam uvek u pravu" postaje jedno geslo svima simpatično i duhovito, iako je pogubno po karakter osobe koja ga se drži. Pretvorili smo ponos u nešto što je samo po sebi dobro i poželjno. Ljude bez ponosa smatramo beskičmenjacima.
Ne kažem da je samouverenost loša i ne kažem da i sam nisam često ponosan, ali smatram da mora postojati granica. Ako si obrazovan i inteligentan, onda moraš biti jači od tog primalnog osećaja i pokazati razumevanje za one koje nisu. Na kraju krajeva, svi smo ljudi i svako od nas ima svoje vrline i mane. Ako si zaista superioran, onda to nećeš stalno isticati i pokazaćeš to na drugačiji način. Ako si pogrešio, priznaj grešku. Ne dozvoli da tvoj ponos nekoga povređuje. I nauči da, pre svega, budeš ponosan na druge. Tek tada ćeš zaista imati razlog da budeš ponosan na sebe.
Na neki način nas danas uče da budemo ponosni. Kažu nam da moramo da odišemo samopouzdanjem. Da budemo ubedljivi. Da pokažemo koliko vredimo. Ali koje je to merilo vrednosti koje nam svima tako olako preporučuju? Zbog čega to treba da verujemo u sebe? Zbog toga što smo obrazovani ili inteligentni ili uspešni? To su uglavnom današnji razlozi za ponos, ali da li te stvari zaista predstavljaju ono na šta treba biti ponosan? Svakako su za pohvalu, ali vrlo često i lako postaju osnova za rađanje gordosti. I vrlo često ljudi upadaju u tu zamku. Nesupešni ljudi u očima gordih su lenji i glupi. Stvari se mešaju. Skromnost postaje mana. Mutav si i tunjav ako svoje mišljenje želiš da zadržiš za sebe ili ako ne želiš da pričaš o temama koje te ne interesuju. Idiot si ako te ne zanima šta se dešava u zemlji u kojoj nikog ne zanima šta se tebi dešava. Svoju "vrednost" počinjemo da posmatramo u odnosu na druge, a ne u odnosu na sebe same. I više nije važno biti dobar, već bolji od drugih. I gde je tu razlog za ponos?
A opet, često se divimo ponosnim ljudima. Mislimo da je nečiji ponos za poštovanje, jer je ta osoba samosvesna i neće da odstupi od svojih "kriterijuma" jer zna koliko vredi i zna koliko drugi vrede. Divimo se onima koji postaju "sudije" i misle da znaju šta je vredno, a šta ne.
Ponosni ljudi ne priznaju svoje greške (iako se na njima uči). I ponose se time! "Ja sam uvek u pravu" postaje jedno geslo svima simpatično i duhovito, iako je pogubno po karakter osobe koja ga se drži. Pretvorili smo ponos u nešto što je samo po sebi dobro i poželjno. Ljude bez ponosa smatramo beskičmenjacima.
Ne kažem da je samouverenost loša i ne kažem da i sam nisam često ponosan, ali smatram da mora postojati granica. Ako si obrazovan i inteligentan, onda moraš biti jači od tog primalnog osećaja i pokazati razumevanje za one koje nisu. Na kraju krajeva, svi smo ljudi i svako od nas ima svoje vrline i mane. Ako si zaista superioran, onda to nećeš stalno isticati i pokazaćeš to na drugačiji način. Ako si pogrešio, priznaj grešku. Ne dozvoli da tvoj ponos nekoga povređuje. I nauči da, pre svega, budeš ponosan na druge. Tek tada ćeš zaista imati razlog da budeš ponosan na sebe.
No comments:
Post a Comment