I živeli su srećno do kraja života.
Ta slika o životu u ljubavi i blagostanju dok nas bude postala je zvezda vodilja mnogih romantičnih duša, stvorila toliko ideala, slomila toliko srca. Tražimo tu srodnu dušu koja će nas razumeti, voleti, prihvatiti i ubeđeni smo da je tamo negde u ovom svetu i čeka samo na nas. Siguran sam da čak i najveći skeptici tako razimišljaju negde u skrivenim predelima srca.
A onda naiđemo na osobu koja nije ni približna tom idealu i predamo joj se u potpunosti. Neki iz ljubavi, neki iz straha od samoće, neki zato što im je "vreme". Da, da. "Vreme" za ljubav. Nekako su se pravila i tu uvukla.
Oh, svi bi tu srodnu dušu da nađu, a niko nije dovoljno hrabar da je traži. Hvatamo prvi voz koji naiđe kad se uplašimo da ćemo ostati sami pored šina dok se drugi uredno smeštaju u svoje kupee. A srodna duša? Ma hajde ne budimo detinjasti, to su bajke! Srećno do kraja života? Ne, to mogu još jedino prinčevi i princeze iz dalekih kraljevstava, tamo negde preko sedam brda i sedam gora. Okrećemo se i zabijamo nož u leđa snovima i željama, a onda se nađemo u čudu kada se ne ostvare.
Srca su nam otvorena i slobodna jedino još dok smo mladi i dok se usuđujemo da sanjamo.
Bojim se godina koje dolaze. Bojim se usvajanja onog što je praktično. Zamene snova planovima. Bojim se okretanja leđa ljubavi. Bojim se beznađa. Bojim se hvatanja za slamke.
Jesmo li sami kreirali svet u kome se moramo odreći onoga što zaista želimo da bismo živeli? Ima li uopšte ko snage da se protiv toga bori? Ima li ko želje?
Može li "srećno do kraja života" biti ishod života po pravilima? Ili je možda život po pravilima dovoljan za "srećno makar u jednom delu života"? Vredi li žrtvovati jedno zarad drugog?
Javite mi ako saznate.
Nahlim Davis McBeal
Ta slika o životu u ljubavi i blagostanju dok nas bude postala je zvezda vodilja mnogih romantičnih duša, stvorila toliko ideala, slomila toliko srca. Tražimo tu srodnu dušu koja će nas razumeti, voleti, prihvatiti i ubeđeni smo da je tamo negde u ovom svetu i čeka samo na nas. Siguran sam da čak i najveći skeptici tako razimišljaju negde u skrivenim predelima srca.
A onda naiđemo na osobu koja nije ni približna tom idealu i predamo joj se u potpunosti. Neki iz ljubavi, neki iz straha od samoće, neki zato što im je "vreme". Da, da. "Vreme" za ljubav. Nekako su se pravila i tu uvukla.
Oh, svi bi tu srodnu dušu da nađu, a niko nije dovoljno hrabar da je traži. Hvatamo prvi voz koji naiđe kad se uplašimo da ćemo ostati sami pored šina dok se drugi uredno smeštaju u svoje kupee. A srodna duša? Ma hajde ne budimo detinjasti, to su bajke! Srećno do kraja života? Ne, to mogu još jedino prinčevi i princeze iz dalekih kraljevstava, tamo negde preko sedam brda i sedam gora. Okrećemo se i zabijamo nož u leđa snovima i željama, a onda se nađemo u čudu kada se ne ostvare.
Srca su nam otvorena i slobodna jedino još dok smo mladi i dok se usuđujemo da sanjamo.
Bojim se godina koje dolaze. Bojim se usvajanja onog što je praktično. Zamene snova planovima. Bojim se okretanja leđa ljubavi. Bojim se beznađa. Bojim se hvatanja za slamke.
Jesmo li sami kreirali svet u kome se moramo odreći onoga što zaista želimo da bismo živeli? Ima li uopšte ko snage da se protiv toga bori? Ima li ko želje?
Može li "srećno do kraja života" biti ishod života po pravilima? Ili je možda život po pravilima dovoljan za "srećno makar u jednom delu života"? Vredi li žrtvovati jedno zarad drugog?
Javite mi ako saznate.
Nahlim Davis McBeal
No comments:
Post a Comment