Odrastao sam u Tree Hill-u.
Vi možete reći da je ovo glupo... To je samo serija. Serija koja je trajala i previše dugo. Serija koja je izgubila poentu. Možete. Ali nećete biti u pravu.
Rekao sam jednom, u nekoj tamo prethodnoj sezoni, da postoji jedna serija koja je za mene nešto poput dela života. Čiji su likovi gotovo stvarni za mene. Stvarni koliko i ljudi koje poznajem. Ali nikada nisam rekao zašto... Sada je vreme.
Koliko se sećam, One Tree Hill je ušao u moj život tamo negde u drugoj ili trećoj godini srednje škole. Sećam se da je to bilo vreme kada sam počeo da pišem jedan sasvim drugačiji blog, iz sasvim drugačijih razloga. I sećam se da tada nisam bio jedini. Bilo je tu nekih bliznakinja koje su poznavale najbolju drugaricu moje najbolje drugarice iz srednje škole, koje su takođe pisale blogove. Bio je tu jedan dečko iz Prokuplja koga nisam previše voleo, a i jedan dečko iz Šapca koji je voleo da piše o Evroviziji i Senki. Bila je tamo i jedna cura koja je pisala najduhovitije postove o kesicama čaja i koja je volela grčku mitologiju, kao i jedna crvenkosa cura koju sam tek kasnije upoznao... Bilo je i još ljudi, ali su ovo bili glavni igrači. Ti ljudi su polako postali moji prijatelji. Najbolji prijatelji. Moji Lukas, Nejtan, Hejli, Pejton i Bruk.
Desilo se da su ti moji prijatelji blogeri gledali tu neku seriju One Tree Hill i često pričali o njoj. Desilo se i da sam ja počeo da je gledam. Slučajno sam uhvatio epizodu treće sezone na hrvatskoj televiziji jedne noći i shvatio da je to ta čuvena serija. poohica mi je narezala prve tri i po sezone i dala diskove. I tada je sve počelo.
Blogeri nisu bili jedini koji su gledali tu seriju. Moje sestričine su je, takođe, gledale. Gledala ju je i moja drugarica iz klupe, a i moja najbolja drugarica iz osnovne škole sa kojom sam proveo neke od najboljih momenata gledajući seriju, jedući Čoko Stobi Flips, Chipsy Max sa ukusom piletine i pijući Hello Multivitamin iz tetrapaka i slušajući saundtrek serije. Gledao ju je i jedan moj imenjak sa kojim sam se sprijateljio preko interneta, jer je, navodno, mnogo podsećao na mene.
Možda ste već shvatili poentu, a možda i niste. Toliko različitih ljudi, mojih prijatelja sa različitih strana, gledalo je tu jednu seriju sa simpatičnom glumačkom postavom, skoro pa tipičnom pričom i prilično dobrim pesmama. Identifikovali smo se sa raznim likovima, želeli da nam se dešavaju "One Tree Hill situacije"... I za mene, na neki blesav nahlimovski način, to je postalo mnogo više od serije. To je postala jedna od spona sa svim tim ljudima.
A onda, kako to uvek biva, stvari su se menjale. Blog sekta se polako raspadala... Svi su prestajali da pišu (osim mene, do poslednjeg momenta, naravno). Moji su prijatelji napustili blogove, mnogi od njih napustili grad, i svi (osim jedne osobe i mene, naravno) napustili One Tree Hill. Mogu da zamislim koliko će ovo smešno zvučati, ali obećao sam sebi da ću napisati. Isti osećaj koji sam imao kada su ljudi napuštali blogove, imao sam i kada su prestajali da gledaju seriju. To je bila naša serija. To smo bili mi. A svi su je tako lako napustili zato što je postala "dosadna". I meni je bila dosadna često (a i preterana), ali to je bila naša serija. Nije mi padalo na pamet da prestanem da je gledam! Zar to niko nije video na taj način? Ti ljudi u tom malom gradu Tree Hill-u, to smo bili mi. I bio sam tužan kada su svi napuštali Tree Hill, mada to nisam govorio. Ako sami nisu videli, onda nije bilo poente. Pa to je samo serija... A, ipak, iz nekog razloga, delić mene je osećao da sa njom i mene napuštaju. Možda je istina da je to samo neki moj trip. Možda ja nisam sasvim normalan što to tako doživljavam, ali doživljavam. I žao mi je što niko osim mene to nije tako doživeo.
Gledao sam poslednju epizodu večeras, posle toliko godina. Sedeo sam i gledao je sam i suze su mi tekle tokom poslednjih kadrova...
Možda nećete razumeti i dalje, posle ovog dugog posta, ali... Odrastao sam u One Tree Hill-u. I sada ni njega više nema.
