Teško je biti jedinstven kad shvatiš da se sve ono što ti se dešava nekome već desilo.
Gotovo za svako osećanje mogu da nađem reči koje je neko drugi rekao, a koje zvuče kao da "savršeno opisuju ono kroz šta prolazim."
Prolazimo li svi kroz iste stvari? Koliko je, zapravo, svako od nas poseban?
Ja sam oduvek voleo da mislim da sam baš ja drugačiji, da će se baš meni desiti nešto što se drugima ne dešava, da ću baš ja uspeti da uradim nešto što drugi nisu umeli.
"I have never been nothing. I am the Blood of the Dragon", više u šali govorim sebi kako bih uspeo da se ubedim u tu svoju posebnost. Ali zar ne razmišljamo baš svi tako?
Šta nas to čini posebnim? Ne govorim o odeći, muzici, ekscentričnosti ili tim stvarima po kojima odskačemo od drugih, već o onome što naš životni put čini posebnim. Postoji li, uopšte, poseban životni put? Da li se baš svi stopimo u kolektivno postojanje života i budemo ti mali zupčanici u mašini koju bi, da ne pokrećemo mi, pokretao neko drugi?
Ja i dalje čekam na ono "nešto" da se desi i da smisao svemu. Ono "nešto" što će odrediti ko i šta sam ja i koja je moja uloga u čitavoj ovoj priči. Čekam li Godoa? Treba li jednostavno prihvatiti stvari takve kakve jesu i shvatiti da je ova svakodnevnica život?
"Should I choose the smoothest course, steady as the beating drums... Or do you still wait for me, dream giver, just around the river bend?"
Možda sam još mlad i naivan, ali mi izgleda kao da ću ja to "nešto" uvek čekati i tražiti. Ko zna? Možda ga baš zato i nađem. Možda uspem da od nečega drugog stvorim to "nešto". Mislim da ću biti srećan ako i makar u tome uspem.
Moguće i ne tako poseban,
Nahlim Davis McBeal
Gotovo za svako osećanje mogu da nađem reči koje je neko drugi rekao, a koje zvuče kao da "savršeno opisuju ono kroz šta prolazim."
Prolazimo li svi kroz iste stvari? Koliko je, zapravo, svako od nas poseban?
Ja sam oduvek voleo da mislim da sam baš ja drugačiji, da će se baš meni desiti nešto što se drugima ne dešava, da ću baš ja uspeti da uradim nešto što drugi nisu umeli.
"I have never been nothing. I am the Blood of the Dragon", više u šali govorim sebi kako bih uspeo da se ubedim u tu svoju posebnost. Ali zar ne razmišljamo baš svi tako?
Šta nas to čini posebnim? Ne govorim o odeći, muzici, ekscentričnosti ili tim stvarima po kojima odskačemo od drugih, već o onome što naš životni put čini posebnim. Postoji li, uopšte, poseban životni put? Da li se baš svi stopimo u kolektivno postojanje života i budemo ti mali zupčanici u mašini koju bi, da ne pokrećemo mi, pokretao neko drugi?
Ja i dalje čekam na ono "nešto" da se desi i da smisao svemu. Ono "nešto" što će odrediti ko i šta sam ja i koja je moja uloga u čitavoj ovoj priči. Čekam li Godoa? Treba li jednostavno prihvatiti stvari takve kakve jesu i shvatiti da je ova svakodnevnica život?
"Should I choose the smoothest course, steady as the beating drums... Or do you still wait for me, dream giver, just around the river bend?"
Možda sam još mlad i naivan, ali mi izgleda kao da ću ja to "nešto" uvek čekati i tražiti. Ko zna? Možda ga baš zato i nađem. Možda uspem da od nečega drugog stvorim to "nešto". Mislim da ću biti srećan ako i makar u tome uspem.
Moguće i ne tako poseban,
Nahlim Davis McBeal
No comments:
Post a Comment