Biti drugačiji. Ultimativni cilj mladih ljudi današnjice. Biti atipičan, razlikovati se po nečemu. Bilo da je to stil odevanja, muzika koju slušamo, pokreti koje podržavamo, jedino važno je ne biti isti kao svi ostali.
"Isti kao i svi ostali" je jedna skupina reči koja sama po sebi nema nimalo smisla, ako ze zamislimo malo. Ja ne verujem da na ovoj planeti postoje dve osobe koje imaju identične misli, reakcije ili poglede na stvari. Tačno je da se često utopimo u okolinu i usvojimo reakcije pojedinih subkultura, političkih ili nepolitičkih organizacija, većine ili manjine, ali sam i dalje ubeđen da ne postoje dve iste osobe. Čemu onda težnja za razlikovanjem od različitih?
Uvek je bilo i uvek će biti čudaka, ekscentričnih ljudi koji će istupiti iz prosečnosti i sami po sebi biti drugačiji. Kladim se da niko od njih u to ne ulaže nimalo truda, što se ne može ređi za današnje kvazi čudake i ekscentrike. Tako sam čuo za postojanje "metalaca" koji zapravo ne slušaju metal , "emosa" koji jednostavno samo vole tako da se oblače, ljudi koji su biseksualni zato što je to tako kul.
Kapiram ja da su to uglavnom tinejdžeri, ali nekako nisam baš najoptimističniji kada je njihov dalji psihološki razvoj u pitanju. Prodor američke kulture i sistema vrednosti koji ona sa sobom nosi, očigledno, doneo je mnogo toga lošeg sa sobom. Pre svega mislim na gomilu depresivne dece koja poseže za lekovima ili žiletima, koji su neshvaćeni jer su DRUGAČIJI. Možda grešim, možda nije u pitanju američka kultura, ali pošto sve ovo počinje da liči na neku lošu američku tinejdžersku seriju, to je jedini zaključak koji mi se nameće.
"Probao sam biti normalan - to je bio najgori minut u mom životu" i slične idiotarije koje kruže internetom su se javile i sada su svi ludi i otkačeni i bleskasti. Evo ja se onda prvi javljam da danas budem normalan, ma koliko to bilo aut. Što se različitosti tiče, ili jesi, ili nisi. A poruka ovima što po svaku cenu pokušavaju da budu drugačiji je da su isti kao i svi drugi koji to tako uporno pokušavaju.
Uvek isti,
Nahlim Davis McBeal
"Isti kao i svi ostali" je jedna skupina reči koja sama po sebi nema nimalo smisla, ako ze zamislimo malo. Ja ne verujem da na ovoj planeti postoje dve osobe koje imaju identične misli, reakcije ili poglede na stvari. Tačno je da se često utopimo u okolinu i usvojimo reakcije pojedinih subkultura, političkih ili nepolitičkih organizacija, većine ili manjine, ali sam i dalje ubeđen da ne postoje dve iste osobe. Čemu onda težnja za razlikovanjem od različitih?
Uvek je bilo i uvek će biti čudaka, ekscentričnih ljudi koji će istupiti iz prosečnosti i sami po sebi biti drugačiji. Kladim se da niko od njih u to ne ulaže nimalo truda, što se ne može ređi za današnje kvazi čudake i ekscentrike. Tako sam čuo za postojanje "metalaca" koji zapravo ne slušaju metal , "emosa" koji jednostavno samo vole tako da se oblače, ljudi koji su biseksualni zato što je to tako kul.
Kapiram ja da su to uglavnom tinejdžeri, ali nekako nisam baš najoptimističniji kada je njihov dalji psihološki razvoj u pitanju. Prodor američke kulture i sistema vrednosti koji ona sa sobom nosi, očigledno, doneo je mnogo toga lošeg sa sobom. Pre svega mislim na gomilu depresivne dece koja poseže za lekovima ili žiletima, koji su neshvaćeni jer su DRUGAČIJI. Možda grešim, možda nije u pitanju američka kultura, ali pošto sve ovo počinje da liči na neku lošu američku tinejdžersku seriju, to je jedini zaključak koji mi se nameće.
"Probao sam biti normalan - to je bio najgori minut u mom životu" i slične idiotarije koje kruže internetom su se javile i sada su svi ludi i otkačeni i bleskasti. Evo ja se onda prvi javljam da danas budem normalan, ma koliko to bilo aut. Što se različitosti tiče, ili jesi, ili nisi. A poruka ovima što po svaku cenu pokušavaju da budu drugačiji je da su isti kao i svi drugi koji to tako uporno pokušavaju.
Uvek isti,
Nahlim Davis McBeal
No comments:
Post a Comment