Kućni pritvor

Evo već tri dana zatvoren u sobi. Čini mi se da gubim razum polako. Kako li je tek Ceci, pitam se? Podsetite me da ne radim nešto na crno. Ili ako već radim, podsetite me da me ne uhvate.
Pročitah Gozbu za vrane. Gledah serije. Ležah. Odmarah. Više ne znam čime da prekratim vreme. Malopre sam se borio sa željom da spavam. U 22h. O, da. Dotle smo došli.
I moji planovi za vikend su ugroženi. Toliko o silnim dešavanjima kojima sam se radovao. Šta više, ova tri dana su poništila sva ta dešavanja u gurnula me u društveni minus.
Od ukusa čaja počinju da mi se okreću creva. Verovatno neću piti čajeve mesec dana nakon što ozdravim. Mada se meni od svega okreću creva ovih dana. Čak i od toga što uopšte pišem o tome.
E počeh da gledam novu seriju. Revenge. Izuzetno dobra. Prijaju mi te spletke, intrige, obrti i zapleti koji nisu vezani za to ko je sa čijom drugaricom spavao i ko je sa kim trudan. Takve serije više i ne gledam, doduše, osim ako to nisu sporedni zapleti. Ovo uništavanje tuđih života, ubijanje i... pa... osvete mi mnogo više prijaju. Posebno ako je sve inteligentno urađeno. Tako da, gledajte Revenge. Nećete se pokajati.
A muziku nešto ne slušam previše. To su one faze kad mi se ništa ne sluša. Mrzim te faze. Ma sve nešto bezveze. Nemam šta lepo i pametno da napišem ovde i verovatno zvučim kao isfrustrirani tviteraši.
Jedina vest koja je doprla do mog zakržljalog mozga ovih dana je da će u Mađarskoj biti uveden PDV koji će biti najviši u Evropskoj Uniji i iznosiće 27%. Ako mene pitate, dosta je to visoko. Ako me pitate zašto tako mislim, ne znam da vam kažem. Ništa zapravo ne znam da vam kažem. Toliko o tome šta mi znači što sam diplomirani ekonomista kada me boli uvo za te stvari. I evo sama pomisao na to me baca u neku depresiju, a lako bi me ovako slabog uhvatila, tako da ću odmah da menjam temu.
Mada bojim se da nemam o čemu da pričam. Jedino da analiziram Gozbu za vrane, a s obzirom da sam čitavo popodne proveo analizirajući je na nekom forumu, ne želim da to radim. Što nas logično dovodi do zaključka da ću sada da začepim i završim ovo neurotično-isfrustrirano blebetanje.

Aj pozdrav
Nahlim Davis McBeal

Renesansa društvenog života

Ovi dani su prepuni nekih dešavanja, što je dobro jer me manjak istih najčešće tera u depresiju. Mislim, ne baš pravu depresiju, nego neku sitnu, ali dovoljno gadnu. Nedostatak obaveza čini me da se osećam besposlenim, pa još kad nema ni dešavanja osećam se kao da i ne živim.
Mada sam shvatio da kod mene ni depresije nisu ono što su nekad bile. Što je izuzetno dobro, jer su ranije trajale mesecima, a sada jedan dan. Htedoh reći, ni one me više ne plaše kao nekada.
Sinoć bejah na svirci i divno se provedoh. Doduše, ovoga puta se čini da je highlight večeri nastupio tek nakon što je svirka završena. Stefana, Branko i ja smo ostali među poslednjima i igrali poprilično opušteno, a na kratko nam se pridružio i Sani (moj frizer/perkusionista benda Liga Izuzetnih Džentlmena). Ma bilo je sjajno, a pustili su mi i Rabiosu.
E kad sam već kod toga, eto još jedne promene kod mene. Ranije sam se trudio da na javnim mestima privlačim što manje pažnje. Sada mi ne smeta ni kada ceo klub bulji u mene. Ne znam da li sve to ima veze sa zrelošću, ali ako ima, sviđa mi se ta zrelost.
Što se ostalih dešavanja tiče, preksinoć smo slavili Sandrin rođendan, sad se vratih sa Vesničinog rođendana, sutra idem na slavu... A za vikend ću najverovatnije do Beograda. Ova će mi nedelja svakako biti ispunjena.
I sada još jedna promena uočena večeras. Popio sam tri čašice rakije, a nije ni počela da me opija. Izgleda sam stekao kondiciju za alkoholisanje. Ne znam šta o tome da mislim.
Zaključak bi bio da sam definitivno prošao kroz brojne transformacije ove godine i da su mnoge vezane za početak mog opsesivnog posećivanja svirki Lige Izuzetnih Džentlmena. Ova godina je očito godina renesanse mog društvenog života. Dopada mi se to.

Pozdrav
Nahlim Davis McBeal

Slučajni susreti i poslovni poduhvati

Ovaj dan je malo haotično počeo, ali ima sve izglede da će se svrstati u one bolje dane. A i petak je, brate. Jeste da večeras nema svirke, ali petak je ipak petak. Rebekin dan.
Elem, nakon što sam olakšao porodični budžet za neku 21.000 dinara da bih se upisao na master i popunio sva dokumenta sa spretnošću jednog sedmogodišnjeg deteta (precrtavanje i to), rešio sam da je vreme idealno za pešačenje do kuće. Usput sretoh Jelu koja se vraćala kući iz škole u kojoj, je li, radi (i mrzim je zbog toga) i nekako je ubedih da skrene s puta, tako da smo malo prošetali, pa kupili Sandri poklon za rođendan. Kojim ću čudom nabaviti sredstva da kupim poklone svima koji su rešili da se rode Novembra, a da mi pritom ostane dovoljno da narednog vikenda odem u Beograd, ne znam, ali u čuda verujem. I naravno, pored tolikog finansijskog odliva danas, sasvim je logično da ću kupiti i toplu čokoladu u Costi. Ali ne brinite, bila je bez šlaga. Umem i ja da se žrtvujem!
Kada sam se otarasio Jele, pošao sam ka kući jednom od lepših ulica našeg grada (što sam danas i shvatio), sve vreme slušajući dragu nam Rihannu koja je promenila frizuru i uz to objavila novi album, kao što dolikuje. I nešto dalje niz put sretoh Anju, pa malo i sa njom produžih... I ne znam za vas, ali ja obožavam kad tako spontano naletim na ljude! Nekako mi je ceo dan odmah lepši. Naravno, podrazumeva se da su u pitanju ljudi koje volimo. Kad sretnem one druge, nonšalatno se trudim da ih izbegnem. A Anju posebno volim u poslednje vreme, tako da nije moglo biti bolje.

I pošto sam sada kod kuće i tu se moje avanture za danas završavaju, a ne mogu pisati o misterioznim kesicama čaja sa ulice, kao što je o tome svojervemeno pisala moja uvažena i brilijantna drugarica Selena, a.k.a. pchelica, moraću da pišem o nečemu drugom, verovatno daleko manje zanimljivom. Naime, poznata češka porno glumica Klarisa osniva fudbalski klub. Voli žena Inter iz Milana, pa osniva Inter iz Praga. I ja eto čuh to sad na TV-u i prosto se zamislih koliko će njihovi treninzi biti zanimljivi. I kontam da će ona morati da proveri koliko je svaki igrač dobar, ne?
A da se i ja bacim na porno industriju? Možda zaradim koji dinar pa onda mogu i svoj neki biznis da počnem... Hm... Oduvek sam želeo da imam kafić. Pa ono, odeš malo i opštiš pred kamerama, pa onda na neku opuštenu kaficu. Sasvim korektno. A možda mogu i nešto ambicioznije... Njah, razmisliću o tome do sledećeg posta...

Pozdrav
Nahlim Davis McBeal

Jednom Bloger, zauvek Bloger

Uh. Baš imah potrebu da opet imam javni blog. Ono kao ja pišem, ljudi čitaju i eventualno komentarišu. Sad ne znam zašto zamišljam da će ovo čitati iko osim prijatelja koje ću daviti da čitaju, ali svako ima pravo da mašta.
Pisao sam blog ne tako davne 2009. godine, mada se čini da je bilo u drugom životu. Moji su postovi bili nepopravljivo emotivni i lični, ali voleo bih da ovde to izgleda drugačije. Ako budem uspeo. O čemu ću pisati, nemam blagog pojma. Društvena događanja ne pratim previše (totalni sam idiot, znam), a ako isključimo i tugaljive, dnevnično-patetično nastrojene postove, može se reći da su mi teme vrlo ograničene. Ali šta znam, probaću kao da pišem o nekim svojim zapažanjima iz svakodnevnice sa kojom se susrećem (mada je ovih dana sve samo ne dinamična, ali promeniće se i to u neko dogledno vreme, valjda).

I sada kad sve ovo napisah, mogu i da se predstavim, čisto forme radi.
Zovem se Nahlim. Tačnije, moja internet persona se tako zove. Završio sam osnovne akademske studije na Ekonomskom fakultetu u Nišu i upisao sam master studije na tom istom fakultetu. Rođen sam, živim i živeću do daljnjeg u Nišu. Volim muziku i ne volim da je delim na žanrove. Slušam sve što želim, bez da me zanima šta ko o tome ima da kaže. Ljubavni život mi je zadovoljavajuć poslednjih godina. Društveni život takođe. Volim i umem da pevam. Volim video igrice. Obožavam ih, zapravo. Volim serije, filmove malo manje. Volim i da čitam, mada nemam omiljenog pisca. Volim šetnje. Ne umem da vozim, mada dozvolu imam. Volim život.

Neka ovo bude uvod u nešto što ni sam ne znam na šta će ličiti. Do sledećeg puta.

Nahlim Davis McBeal