Prazna priča isfrustrirane individue

Ja zaista imam bujnu maštu, priznajem. I pri tom ne govorim samo o mašti kada pišem priče, ne. Govorim o mašti vezanoj za ljude i događaje koje me okružuju. Male stvari su dovoljne da ja razvijem čitave teorije u koje vremenom počnem da verujem i postaju moja realnost. To možda i nije preterano loše, ali u određenim situacijama može da bude. Posebno kada ti stvarnost opali šamar i probudi te i onda sam sebi nisi jasan. A tu postoji i još jedan problem! Dešava se da je i ta stvarnost samo plod moje mašte. Ne razumete? Pokušaću da dočaram. Razviješ lepo događaj u glavi, umisliš lepo kako stvari stoje (na osnovu nekih sitnica ili manjih činjenica) i, naravno, učiniš to tako da stvari idu tebi na ruku. A onda naiđe neka nova sitnica ili manja činjenica koja ti deluje negativno, odnosno koja ukazuje da je tvoja osnovna teorija bila pogrešna. I šta radiš? Pa stvoriš novu teoriju! Ovoga puta je to teorija da je zapravo sve ono prvo bila teorija, a da je stvarnost nešto sasvim drugo, da se zanosiš, da nisi normalan, da si i zaslužio šamar realnosti kada se zanosiš u svoje 23 godine i tako to. Ali problem je što onda shvatam da je i ta "realnost" samo teorija zasnovana na novim glupostima koje moja bujna mašta interpretira na ovaj ili onaj način. Valjda ste shvatili u čemu je problem... U nedostatku opipljivih dokaza bilo koje od ovih teorija!
I onda tako ja snimam filmove u glavi i vrtim priče i opterećujem svoj jadni um, a zapravo ništa od toga, u krajnjoj instanci, nema poente bez potvrde ove ili one teorije.
I zašto ja sad to pišem? Pa hoću potvrdu, aman! Ajmo, bogovi! Dajte mu ga malo po potvrdama! Dokle ću da živim u ovom samokreiranom okruženju?!?

E sada kad izbacih tu blagu isfrustriranost iz sebe, mogu da se posvetim drugim temama. Ne želim da pišem o mom neveštom opijanju kod Jelene, jer se baš i ne ponosim tim događajem. Ne želim da pričam ni o fakultetu i tome da sam postao jedna prava pravcata lenština. Ne želim da pričam o tome kako me je otac jutros probudio zapovednim rečenicama i blagom drekom (što mrzim najviše na svetu). Ne želim da pričam o tome kako ove godine nisam ni jedan jedini ukras (niti bilo koji vid dekoracije) okačio po kući. Ne želim da pričam o tome kako je pola deset, a ja nemam predstavu šta da radim. Ne želim da pričam o tome kako sam čekao petnaest i više minuta da se attachuje rar datoteka na gmailu da bi mi napisali attachment failed. Ne želim da pričam o tome kako moram da iskukam novac da kupim nove pantalone. Ne želim da pričam o tome kako određene persone danas nikako ne ispunjavaju moja očekivanja. Ne želim da pričam o tome kako se bojim da ću ispasti kompletna budala, a da ću to saznati tek kad bude kasno. Ne želim, zapravo, da pričam ni o čemu.

Ostavljam vas, onda, bez priče
Nahlim Davis McBeal

Ne pripadam

Znate onaj osećaj da nigde ne pripadate? Možda znate, možda ne. Ja znam.
S vremena na vreme ispliva tako, čisto da ga ne zaboravim.
Tu mi je porodica, tu mi je dom, tu su mi prijatelji, tu sam i ja. I uglavnom je to dovoljno i uglavnom se osećam dobro. A onda dođe ovaj osećaj...
Kao da svi sebe negde pronalaze ili bar znaju gde jednog dana žele da budu, te svakoga dana strpljivo krče svoj put ka tome, osim mene. I kao da su svi našli ljude koji ih razumeju i "vide", ali ne i Nahlim.
Glupo je to, znam. Svi smo mi izgubljeni i svi tragamo. Svakom se život sastoji u tome, reći ćete. Samo što povremeno, u mojim očima, izgledam beznadežnije od ostalih. I taj osećaj plaši. Mogućnost da nikada ne pronađem to mesto gde pripadam. Da zauvek ostane taj neki šuplji deo mene koji se ne da ispuniti.
Bio sam sam. Mislio sam da će šupljinu ispuniti prijatelji. Nisu.
Bio sam sam. Misilo sam da će šupljinu ispuniti ljubav. Nije.
Bio sam sam, a možda sam i još uvek. Možda ću uvek i biti. Ljudi dolaze i odlaze, a nekad ih nema i kada su tu. Patetišem? Nije isključeno. S tim što je i dalje tako.
Ja ne pripadam. To znam. Ne pripadam ovde. Moguće je da na pripadam nigde. A to i nije tako važno. Samo što povremeno tako peče.
Tu mi je porodica, tu mi je dom, tu su mi prijatelji, tu sam i ja. Ali šta ako treba da budem negde sasvim drugde?

Do narednog puta,
Nahlim Davis McBeal

Avensi Proždrnuo

Boli me glava. Grlo me nekako čudno zateže, a već sam popio Bedoksin da smirim srce koje je lupalo 500 na sat. Očigleno, večeras, za razliku od prethodnih večeri, nije moje veče.
Danas sam pozvao neke ljude (Marko, Maja, Vesnica i obe Jelene) kod mene na ručak. Povod je bio Sveti Nikola, ali ja te ljude ne zovem zbog bilo kakvog slavlja, već isključivo da se okupimo i da se u što kraćem roku pojede ta gomila posne hrane. Odlično se proveli, moram priznati. Bio sam energičan i raspoložen, za razliku od ovog sad. A i volim, bre, te ljude i naše razgovore.
I skuvao sam mnogo dobru kafu. Jaku, naravno, ali to je ta Nahlimovska kafa. Ranije nisam umeo da kuvam kafu, tako da sam sad užasno ponosan na svoje kafekuvarske sposobnosti.
Za vikend sam, naravno, išao da slušam Džentlmene. U petak u Irish Pubu, u subotu u novootvorenom kafe-restoranu Monument u tržnom centru Forum. Sad mi je sinulo - možda da se ponudim da kuvam tursku kafu u Monumentu? Ali da se vratim na temu (da se Sani ne naljuti), na svirkama sam se proveo sjajno, kao i uvek. I ovom prilikom želim da pohvalim Sanijevo pevanje u petak uveče i da ispravim grešku koju sam načinio prošli put kada sam pisao o svirci. Bravo, Sani! Odlično pevaš! Ali to ne moram ja da ti kažem da bi znao.
Što se Monumenta tiče, prilično mi se dopada enterijer, mada su ljudi koje sam tamo zatekao bili (očekivano) malo uzdržani (čitaj: pozeri). Ali to Branku i meni nije ni bilo važno, jer smo se ponašali kao i inače, a za to smo imali i adekvatno društvo. Upoznali smo dve sjajne cure sa kojima smo se jako brzo povezali i krenuli da se standardno glupiramo. Lepo sam ja konstatovao da te svirke čuda čine.
Kad smo već (bili koji pasus ranije) kod ljudi koji lepo pevaju, još jedna osoba koja lepo peva jeste autor ovog bloga (bet you didn't see that one coming). Okačih video sebe kako pevam La Quiero A Morir (što znači volim je do smrti, ukoliko se ne varam), pesmu koju izvodi Francis Cabrel u originalu na svoj Facebook profil jutros (nije kao da su ga mnogi videli, ali njihov gubitak) i prilično sam zadovoljan svojim pevanjem na tom snimku (evo ga i ovde: http://www.youtube.com/watch?v=dxWtQTZFQ-I). I stvarno ne znam čemu ova samopromocija, kada apsolutno nema nikakvog smisla, ali eto.

Ipak, ni Sani, ni ja ne možemo se porediti sa pesmom koju ću sada i ovde predložiti za hit godine. A to je Indirina pesma Marija koju izvodi u duetu sa izvesnim Stankom. Srpska Shakira odlučila je da postane prva dama srpske šansone i oproba se u pevanju na francuskom jeziku, što je svakako pružilo razonodu hiljadama koji su preslušali njenu pesmu na YouTube-u. Već široko citirani stihovi "Avensi proždrnuo, toro gahi deža" su izgleda dotakli srca mnogih ljubitelja šansona i francuskog jezika uopšte, te se broj komentara na videu povećava za desetine u svakoj sekundi. Mogu samo da kažem, bravo Indira! Još jednom si dokazala svoju vrednost i opravdala podršku miliona vernih fanova!

I prilično sam siguran da sam imao još šta da napišem, ali me boli glava, pa ćete mi oprostiti.

Bonne nuit,
Nahlim Davis McBeal

Život je lep

Ako ne verujete, pročitajte!

Nakon što sam izđuskao uz tuce Shakirinih pesama sa Live From Paris albuma zaputio sam se ka Costi da se nađem sa Jelom i Anjom. Već i tokom same vožnje autobusom, osmeh mi nije napuštao lice. Uvek me je zabavljalo to što ljudi izbegavaj da sednu pored mene, osim ako to nije jedino preostalo mesto u autobusu. Prilično sam ubeđen da ne mirišem neprijatno, pa mi je jedino logično objašnjenje te pojave to što umem manijakalno da se smešim kada sam srećan, što lupam ritam dok slušam muziku, a i verovatno što imam čudne poglede i facijalne ekspresije koje zavise od pesama koje puštam u dogovoru sa svojim iPodom. Možda ljudi vide ludaka i beže od njega. Ali ko im je kriv što ne umeju biti srećni? I zaista, ljudi će vas često čudno gledati ako se smešite tako na ulici, u redovima, u javnom prevozu... Ponekad uočim nekog ko se i nasmeje kada me pogleda tako blentavo nasmejanog, pa se još više nasmešim. Smile... It confuses people. Naziv tog albuma Sandi Thom će mi uvek biti urezan u sećanju. Mada sam album i ne volim previše...

Kada sam stigao pred Costu sa Jelom, Ljilja (barista i menadžer kafeterije u Nišu) je stavljala novogodišnju dekoraciju na vrata i izlog lokala, što me je ispunilo nekim osećajem topline. Tačno je da sam osećaj za Novu Godinu izgubio poslednjih godina, ali izgleda da ga je ipak negde malo ostalo. Popio sam finu kaficu, ispričao se sa Jelom i Anjom (a i Sanijem koji je navratio u Costu) i na kraju polomio čašu. Umesto izvinjenja rekoh "Srećna Nova Godina!"

Nakon kafice mi je preostalo još nekih sat i po vremena do predavanja, pa sam se uputio u Tvrđavu. Na moju sreću, vreme je bilo prilično dobro, pa sam mogao da se posvetim prijatnoj šetnji i fotografisanju. Zaista ne mislim za sebe (kao mnogi danas) da sam neki dobar fotograf ili šta već, ali mi se fotografije prilično dopadaju. Video sam i mnoge ljude koji su stajali i posmatrali zalazak Sunca, što me je ponovo nekako raznežilo. Nisam niakda bio neki fan zalaska Sunca, niti razumeo ljude koji su ga fanatično voleli, ali ipak sam ga fotografisao više puta, sa više mesta. Video sam i dve devojke kako se ljube. Čestitam im na hrabrosti. A uklopile su se u osećaj bekstva iz realnosti koji mi je ovaj dan pružio. Život bi bio tako lep kada bi više ljudi obraćalo pažnju na zalazak Sunca, nego na dve devojke kako se ljube, zar ne mislite da je tako?

A najbolje od svega je i to što se desilo da su i predavanja bila nešto sasvim drugačije od uobičajenog blebetanja profesora. Doduše, od ove profesorke, drugo se nije ni očekivalo. Dok me drugi profesori ispunjavaju osećajem da sam samo jedan od hiljadu zupčanika složene mašine, profesorka Tamara Milenković-Kerković ume da učini da jedan student oseti da je važan deo društva i da je u njegovim rukama moć da oblikuje svoju (a pomalo i tuđu) budućnost.

Ni to što mi je jedno Romče ukralo pedeset dinara iz džepa na autobuskoj stanici nije moglo da ugrozi utisak ovog dana i lepotu koju je život danas postavio pred mene. Ponekad je za sreću dovoljno tako malo i to nije ono malo za šta uvek mislimo da nedostaje.

Živite i živeli!
Nahlim Davis McBeal

Stimulansi

I ko o čemu, Nahlim o svirkama!
Ali o čemu bih pa pričao da ne pričam o njima? Mislim, realno. Predavanja koja posećujem nisu baš blogging material. Posebno ne ona subotnja na kojima sam više od dva sata slušao o greškama u pisanju pristupnih radova. I uvek kad slušam takve stvari shvatam da zaboravljam koliko glupih ljudi postoji i da su im zapravo takve instrukcije potrebne, jer da takve greške nisu česte, profesor ne bi posvetio čitavo predavanje njima. Mislim ja sam se uljuljkao u svoj IQ od 152 (zvanična brojka, ne izmišljam ništa) i zaboravljam da nisu svi blagosiljani tolikom pameću. Izvinjavam se ako zvučim arogantno, nije trebalo tako da zvučim. Samo iznosim činjenice. Ionako znam da IQ ne znači ništa ako ne radiš ništa sa njim.
Prvo da naglasim da je i Branko postao stalan posetilac svirki Lige Izuzetnih Džentlmena, tako da je postava, u suštini, Stefana, Branko, Nahlim i ko god želi sa nama. A da nas je iko video u sinoćnjem izdanju, teško da bi se odlučio da pođe sa nama ikada igde. No, pre nego se uputim u opis subotnje večeri, vratiću se na petak, kada smo, takođe, bili na svrici u Pabu. Petak je prošao fino, mirno, normalno. Stali opet u "fan pit" što bi Mirić rekao, igrali, smejali se. Stefana malo gubila živce zbog toga što su je stalno gurali. Ja nisam imao taj problem, a imao sam i pivo, tako da mi je sve bilo lepo (posvetio sam krigli piva pesmu "Sve je dobro kad si tu). Ponovo sam igrao malo energičnije nego ostatak gostiju, s tim što mi je to sada sasvim uobičajeno. Stefana i njen drug Aca nisu mogli da uđu bez moje intervencije (sjajan sam ujak, nema šta), tako da sam morao da ih sprovedem unutra. Branko je prošetao hipsterske leopard naočare, Stefana je prošetala ispeglanu kosu. Ja nisam prošetao ništa, osim dobrog raspoloženja. Šta ću kad sam prost čovek?! Nemam ja taj fešn trip. Dosta pesama koje volim izvedeno je u petak, tako da je to bio pravi užitak. Na kraju je Sani predložio da krenemo taksijem, pa smo se tako odvezli do kuća.
Ujutru su me čekala gore pomenuta predavanja! Posle večite dileme da li posetiti voljeni mi fakultet, ili ostati u krevetu, odlučio sam ipak da budem uzoran master student i odem na predavanja. Nisam znao koliko će gubljenje vremena to biti.
Što se izlaska te večeri tiče, Katarina je pridošla iz Beograda i pristala da pođe sa nama na svirku u Vavilon. Preko dana i večeri sam, zapravo, izgubio elana za bilo šta, jer mi je sve nekako krenulo u bezveznom smeru, tako da sam i u Vavilon stigao pomalo mrgudan (i plašio Branka dubokim tonom svog ozbiljnog glasa). Sto je ovog puta bio na malo boljem mestu, što znači da ipak nismo dobili neki sto u podrumu kao što sam očekivao. Branko i ja smo prvi došli, Stefana nešto kasnije, Katarina još kasnije, Jelena se pojavila sa društvom u neko doba, a pridružila nam se i Endži. Kako je veče odmicalo, moje raspoloženje se popravilo, a celokupno društvo se sve više i više opuštalo, što je došlo do te mere da smo počeli da se ponašamo malo... pa neki bi nazvali to kretenskim ponašanjem. Tako smo u jednom trenutku Katarina, Jelena i ja (pri tom, njih dve su moje bivše devojke, za neupućene) igrali tako što sam ja bio u sendviču između njih, Stefana i ja izvodili naš, sada već ustaljen, "Mano Negra Ilegal" thing, Stefana je mahala "Pipaj" aplikacijom kao upaljačem na koncertu, Branko i Stefana maltretirali fotografa da bi mu na kraju rekli da obriše sliku, pomerali smo sto kako nam odgovara, oponašali koreografije ljudi sa monitora, maltretirali bend da se slika sa nama, ostali poslednji u klubu (počeli su već da čiste), onda preneli takvo ponašanje i na ulicu pa se slikali, igrali, pevali i tako to...
Da ne zaboravim pesmu koja je zaslužna za naslov posta i čiji su stihovi, takođe, obeležili veče, a to su Gogine Naočare! Odavno nisam čuo nešto tako glupo. Falilo mi je, moram priznati.
Pa ipak, najbolje (najgore?) od svega je to što sam uživao (manje-više) u svakom trenutku večeri! Šta ću, volim da se opustim i ponašam... pa... detinjasto. Dobra stvar je što mislim da se i Sani polako navikao na to kolike smo budale, pa me je malo manje sramota. A najvažnije je da je svima nama lepo. Eh, malo mi za sriću triba, rekla bi Doris Dragović i ja bih se sa njom složio. Dobra muzika i dobri ljudi i eto meni nirvane!
Sad još da ubedim nekog da pođe sa mnom u Vavilon za doček, pa da me stanje nirvane prati čitave godine.

Over and out,
Nahlim Davis McBeal

Cambia, Todo Cambia

Sve se menja. Evo i twitter. To je jednostavno tako. Ali ljudi i dalje kukaju kad se bilo šta na njihovim voljenim socijalnim mrežama promeni. Evo priznajem, ja sam Facebook fanatik, iako to ne bih voleo da budem, ali meni je ultra zabavno kad se stvari promene, jer znam da kukao ja, ne kukao, ništa neću promeniti. Zato se navikneš na te promene i molim lepo!

Možda to ima veze sa tim što u poslednje vreme najviše mrzim bespotrebnu dramu. Ne znam da li zbog "Pesme Leda i Vatre", ali ako se nešto ove godine kod mene promenilo to je upravo taj osećaj za dramu i bespotrebna sentimentalnost. Ja jesam emotivac i to verovatno neću moći da promenim, a ipak čini mi se da sam to malo ublažio u poslednje vreme i yay me!

Kako se bliži kraj godine, tako se javlja i moja dobro poznata potreba da pravim pregled iste, s tim što to neću raditi sada, jer ima još dobrih dvadesetak dana do kraja iste, a dobro znam da je jedan dan dovoljan da se sve promeni. A opet evo mene ovde i bulaznim o promenama. Šta ću kad pametniju temu za pisaniju nemam. Negde tamo januara zapisah na statusu da osećam da će ova godina biti godina izazova i mogu samo da kažem da sam bio u pravu, kao i za prethodnu godinu. I svanulo mi je malopre da se taj izazov u najvećoj meri odnosilo na moje odnose sa prijateljima i ljudima uopšte.

Danas saznah od Sanija kako će Džentlmeni svirati za doček nove godine u Vavilonu i, prirodno, želim da idem i verovatno i hoću, na ovaj, ili onaj način. Ono što je zapravo važno je to da sam prokomentarisao da kada bih otišao na taj doček sam, to bi bio adekvatan način da ispratim ovu godinu i onda je to pokrenulo lanac mojih razmišljanja. I zapravo, da, to bi bio adekvatan način da ispratim godinu. Ostajem pri tome. Zašto? To bi već bilo previše lično iskazati. Ipak, to ne znači da ću sam i otići tamo, jer se Sandra velikodušno ponudila da mi pravi društvo, ukoliko svi drugi zataje. I evo ovako javno na ovom svom blogu u ovom trabunjavom postu ću joj se zahvaliti OD SRCA (ali stvarno od srca, ne onako kako se čestitaju rođendani od srca na wallovima) i reći ću joj da je najbolja sestričina na svetu (i nateraću je da ovo čita, jer sada prosto moram na sve moguće načine da joj se uvlačim)!

I eto bar zbog tog uvlačenja ovaj post ima više smisla! Posle predavanja o trgovanju na berzi koje je uključivalo Stingove švalerke i opipavanje ženskih bradavica, doduše, sve deluje kao da ima više smisla.

A u delu za komentarisanje društvenih događanja, istaknuću da je u Meksiku zaplenjeno 226 tona hemikalija za proizvodnju droge! Sada vam je valjda jasno zašto oni snimaju onakve serije! (Tačan odgovor: Porque todos estan drogadictos locos!)

Adios amigos,
Nahlim Davis McBeal

Nostalgija

Znate li šta mi nedostaje? Nova Godina. Ali ne ova odrasla. Odavno Nove Godine nije ni bilo. Sada je to samo jedan isplanirani izlazak ili događaj. Fali onaj osećaj da te je briga gde ćeš je proslaviti samo zato što znaš da ćeš dobiti poklone i lepo se provesti. Kada nije bilo važno da li ćeš imati novca za doček, pa ni sa kim ćeš je dočekati, dokle god je tu lepo raspoloženje. Kada znaš da ne ideš u školu. Kada je okićena kuća tvoj dvorac, a okićen grad bajka.

Ili jednostavno onaj osećaj kada padne sneg... Sankanje, grudvanje, Sneško Belić. Nije ti važno da li će ti biti mnogo hladno, niti da li će ti se sve nakvasiti... Ne žuriš nigde, uživaš u snegu, a onda te majka otera u kuću i ti je mrziš zato što nisi hteo još da uđeš. Ili kada te majka vozi u svom Stojadinu na pijacu da kupujete ukrase i, naravno, neki piratski CD (radosti nikad kraja!). I majka je ta koja razmišlja o tome koliko sme da potroši, a ti ne znaš ništa o tome kako posluje firma tvog oca, jer znaš da je tata veliki, a to znači da može svašta.

Vreme kad još nije ni važno ko si ti, zato što si dete. I briga te je šta ko misli o tebi i šta govori. Stariji brat ti je prijatelj i društvo za igru i najbolji brat na svetu. Briga te je šta ćeš raditi kad porasteš, jer je to za hiljadu godina...

Razlikuje se to dosta od vremena u kom brineš da li je majka zadovoljna što je ceo život posvetila porodici... U kom svakog dana slušaš brata kako laže i povređuje ljude, a ocu donosiš tablete za smirenje od drugarice... U kom tvoji prijatelji nisu uvek spremni za igru i nisi siguran da li će prebroditi sve što im se dešava i slušaš o tome kako ih drugi povređuju i kako se samopovređuju... Konstantno prebrojavaš novac i štediš i ne znaš šta će biti sa tvojim životom za godinu dana... Bojiš se da ne razočaraš sve i svakoga onim što jesi ili onim što nisi... I jednostavno se bojiš. I mnogo ti je više hladno nego ranije.

Umem ja i danas da budem srećan i to i jesam, ali bih ponekad voleo da je za tu sreću dovoljan i samo novi ukras za jelku...

Rocking Out

Očigledno nisam bio posebno inspirisan da pišem u poslednje vreme, ali evo, evo, da ne čekate previše!
Izašao mi je raspored predavanja za master koja počinju od ponedeljka... I ne sviđa mi se. Ne znam da li oni zaista očekuju da ti nekog slušaš četiri sata vezano, ali ako misle, grdno su se prevarili. Bolje bi im bilo da prisustvo nije baš obavezno, da ja lepo selektivno odlazim tamo. A i to što imam subotom od jedanaest predavanja nimalo nije simpatično, posebno ako će svirke Džentlmena ići petkom. Kako ću ja da se budim za predavanja, Bog sam zna (lepše je zvučalo ovako, inače u boga ne verujem)!
Kad smo već kod svirki Džentlmena, sinoć su probili red u novootvorenom Irish Pub-u ovde u Nišu i to u visokom stilu! Sam pab izgleda poprilično dobro. Mogli su malo da porade dodatno na ventilaciji, kao i na čivilucima, ali drugih zamerki ja, za sada, nemam. Što se svirke tiče, malo sam bio obeshrabrljen kada sam video gužvu i zauzeta normalna mesta u pabu, ali onda se Sani našalio da su nam on i ostatak benda čuvali mesto tu ispred bine, što je na kraju ispalo tačno, i i više nego dobro, jer smo tu, je li, i stali. Branku je bilo malo neprijatno da stojimo tako tu posred paba gde nas svi vide, ali ja sam, kao što rekoh, prestao da patim od takvih osećaja, tako da mi je bilo sasvim svejedno. A najzanimljivije je što smo se veče pre toga u tom istom pabu, kada je svirao X-O acoustic duo, Stefana i ja šalili da ćemo za svirku Džentlmena da se nacrtamo tačno tu gde smo sinoć i stajali. Stefana i njeni drugovi su pristigli malo kasnije, a u međuvremenu se izpozdravljah sa poznatim ljudima tamo (čini se da taj broj raste vremenom) i svirka je počela. Atmosfera je bila sjajna. Ali sjajna. Jeste da je meni uvek sjajno, ali sada je bilo još i dodatno. Ne znam tačno zašto. Bio sam prilično opušten i to nije imalo veze sa onim jednim pivom koje sam popio. U jednom trenutku (bila je to Disco 2000) primetio sam da sam se možda i previše opustio, jer sam igrao kao u transu, dok su drugi bili mirniji, ali šta ćeš. A po Sanijevim reakcijama na fejsu, zaključujem da je i njemu bilo baš lepo na svirci. Vidi se da čovek uživa u svom sekundarnom poslu, kao i u primarnom. To je ta ljubav prema muzici!
I sad bih stvarno mogao da idem i polako se spremam za putovanje u Beograd popodne. Inače, mrzim pakovanje i ukrcavanje u prevona sredstva, ali šta ćeš. Mora se. Eto, kad se vratim, imaću (nadam se) o čemu da pišem. Do tada...

Pozdrav,
Nahlim Davis McBeal