Obično filozofiranje. Put prvi.

Ranije sam puno voleo da šetam sam. Da sedim u dvorištu i slušam muziku. Da pišem postove ili "dnevnike" ili bilo šta. Da smišljam neke male rituale. Da se dopisujem sa nekim ljudima.
Ranije sam češće igrao po kući. I slušao muziku više nego sada. I nisam sumnjao u sebe ovoliko. I više sam voleo neke ljude. I više sam voleo da činim za njih. I bilo mi je mnogo manje teško da uradim mnogo više stvari.

Ne znam šta se dogodilo. Možda odrastam? Starim?

Sedim kod kuće za kompjuterom, iako to ne želim. Ležim. Ne radim ništa. Gubim vreme. Životarim. A čak i kad hoću da uradim nešto drugo, mrzi me. Teško mi je. Ne vidim zašto. Kao da se negde neka vatra ugasila. Izgubio sam iz vida neke stvari. Malo toga me zaista pokreće. Malo toga inspiriše. Lakše prihvatam poraze i mane. Više ih i ne poričem (što ja makar osnovni vid borbe protiv istih).

Ne znam šta se dogodilo, ali još uvek se događa. Zar ovako izgleda život na dalje? Ili možda postaje i gore?

Ne vidim sebe u budućnosti. Ne umem. Kada me jednom na nekom razgovoru budu to pitali, ja ne znam šta ću reći. Postoje želje, ali ne vidim sebe da ih ostvarujem. Ne vidim ni kako. Bojim se zbog toga. Hoće li se to promeniti? Treba li nešto da ja uradim? Šta? Šta ako je za neke stvari kasno? Ako sam birao pogrešno? Ako nisam dobro promislio?

"Play on, when you're losing the game." kaže pesma. Pa dobro. Tako će i biti. Nešto će se još i promeniti. Večeras, svakako, neće. Stoga pišem ove reči.

Pozdrav,
Nahlim Davis McBeal

Blebet

Dugo nisam ništa pisao, jer nisam ni imao o čemu posebno da pišem, tako da mi niko neće zameriti. S tim što verovatno nema koga ni da zamera, no to sad nije ni bitno.

Pa... Šta smo ostavili iza sebe za ovo vreme? Par uspešno položenih ispita, propalu audiciju, evrovizijsko tvitovanje, nekoliko pijanstava, malu depresiju, moj rođendan, pročitane knjige, odigrane igrice, odgledane filmove, ispijene kafe... Ništa previše zanimljivo, složićete se.

Nekako mi se čini da u ovom periodu dosta učim. I ne govorim o ovom fakultetskom učenju, već o onom životnom. Imam utisak da sve posmatram kroz neke naoačare samospoznavanja i shvatanja kako svet funkcioniše. Možda zvuči kao glupi kliše, ali život je veliki kliše sam po sebi. I onda mi se čini da život doživljavam drugačije nego pre. Osećam se živim. I zaključio sam da sam, uzimajući u obzir sve okolnosti, kako one koje su mi se dopadale, tako i one koje nisu, živeo i živim onako kako želim. I zaključio sam da sam srećan zbog toga. Ako ti život daje limunove, a ti napravi limunadu. Ako ti daje jagode sa šećerom, uživaj u njima. Prosta računica.

I ovaj blog će se opet svesti na pisaniju o meni, ali što bih ograničavao sebe? Pisaću o čemu želim i kako želim. Često sebi namećem neka čudna ograničenja i želim da prestanem sa tim.

Otkrio sam jednu krajnje dobru seriju koju svima preporučujem. Hart of Dixie. Jedna od onih mirnih, duhovitih i toplih serija kakvih je danas malo. Jedna od onih koje te podstiču da budeš dobar čovek, ako ih doživiš kako treba. Ili to još jedino mene serije podstiču na tako nešto?

Eto baš se juče nađoh u situaciji (bio sam pijan, pri tom) da uradim nešto što bi bilo... pa pokvareno. A onda sam sam sebi rekao: "Ne, Milane. Ti imaš integritet." i nisam to uradio. T priču o integritetu sam pokupio u One Tree Hillu, naravno. Lukas je jednom rekao Bruk tako nešto. A ta Bruk mene u poslednje vreme podstiče na to da budem najbolja verzija sebe. Koliko god bolesno to nekome moglo da deluje.

Ma bolesnik sam ja veliki, znam ja to. Ali ipak su to neke fine bolesti. Ne bih ja to menjao ni da mi plate.

E! Kada već preporučujem serije, da preporučim i muziku. Kate Voegele, album Gravity Happens. Baš je fin.

Do sledećeg puta,
Nahlim Davis McBeal